Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 5‘5 „Мене ради можеш се и задавити, драговпћу мој... Нек ти је на здравље! Поједп све у име Божије!“ рекао бп му један од главешина па би му са лажно-пријатним осмехом бацио хлеб. Међутим један је био у соби, који никако није хтео да се нотчини Хлопухину, то није био ни пекн голијат ни осуђеничкп вођ, но један обичан осуђеник, мали п болешљиви Киргиз, Билинда. Овај смешни човечуљак беше као жива; свако влакно дрхташе на њему а лице му се без престанка мењаше под утпцајем мисли и осећаја, показујући час жалост, час радост, час љутину а час детињу добродушност. Кад би на пример нри смејању разјапно креЗуба уста, тада му лице изгледаше необично ружно, због његовог спљоштеног носа и дубоке бразде, која му се повлачаше од деснога уха, па до леве стране од уста; по неки пут би се изгубила ова његова ружноћа, кад би се онако добродушно осмехнуо и кад би му се његове разумне очи засијале, тада не би био више ружан, већ пријатан, могло би се рећи чак и леп... Очи и руке његове одмараху се самодокје снавао а и језнк му нигда не мироваше; он је говорио својим сопственим настраним дијалектом, то беше нека чудна мешавпна накарађених киргиских и руских речи неигго необично смешно. Али га осуђепици нрн свем том сасвим добро разумеваху, јер је он знао с мимиком да свој говор учини разумљивим те су га они и волели на њихов начин. Билинда је мрзео Хлопухина од увек. Једном, он га назва „шајтандира“ (ђавољарупа); сигурно је хтео да рече „Шајтангора“, те је учинио погрешку са два руска слова, али се баш ово осуђеницима веома допало. „Е — вала Билинда! смејаху се осуђеници с подсмешљивнм задовољством, „то вам није Киргиз, већ Бога мн, правп... момак! ...Баш му даде добро име: ђавољарупа! То му сасвим прпличи. Да му одједном дате сто печених волова, ако хоћете, он би био опет гладан и тражио би да једе!“ Билинда истина није разумео шта говоре, али је знао да њега хвале, те се с тога задовољно осмехпваше и пепрестано понављаше: „Заиста ђавољаруна! Права ђавољарупа! Ја говорим увек истггау." Али онај, о коме беше реч, лежао је мирно на кревету као да га се све то и не тиче: шта је марис овај снажни голијат што мушнце око њега зује!