Delo

СЕНИЈАНКОВОЈ Отворише се опет облачна врата широм, II тужна српска вила са златном својом лиром II бакљом овијеном коротним црним велом, С’лазећп питомој Мачви стаде над једним селом... ...Не даје болу маха, нити јој сузе роне; У немој тузи слуша где с мале цркве звоне Укопна звона складно, к’о песма вечног санка, С рефреном тако страшним: „Нема нам више Јанка!“ И тужна српска вила на росна поља слеће, Па белом руком кида шарено „Пољско Цвеће“, II прилазећи лесу к’о да се нечег’ стидп, Полаже свежи венац љубимцу своме — „Ђиди“. Ај, не стрепи српска вило, Већ су прошли они данци, Кад стезаху ове руке Тирановп срамни ланци. Кад је „Јунак паших дана“ Српском дубу рез’о жиле, II с његових брсних грана Растерив’о тице миле. ...Ту је опет старо јато Које прати мис’о твоју; У њем’ нема издајица Ма да није све на броју. Не стренн српска внло — прошло је доба срамно; Већ дигни гордо главу и твоје око пламно. II нођи с нама гробу..., један је Јанко био; Савн му шарен венац, и оп је нама вио; И кунно нас, звао, у коло боље, јаче, Са леном Мачвом данас и цело Српство плаче.