Delo

равподушпост човечија и како је грдна оскудица човекова у поштовању и бризп његовој према својим велнким и значајним људима! За живота њихова, када би требали да их пазимо, негујемо, као што се цвеће негује и пази, да бн могли у њему уживати, ми их гледамо, видимо, н са равнодушношћу пратимо кроз њнхов брз, буран и мучан живот. II не бринемо се за њих. Остављамо их: истрошене, озарене са мало или са никако светлих дана. Не маримо за њих и не осећамо за њих. А осећамо, и то у пуној мери осећамо сву невољу, оскуднцу и сиротињу њихову. И онда при погребу њихову долазимо н такмачимо се, ко ће од кога лепше и достојније да оплаче великога покојннка!... Сирома, добри наш Јанко морао је, као и сви други велики синови српскога народа, да осети све горчнне тога живота. Патио се, страдавао је и не једном обраћао се за помоћ. II још пре времена, рано, много раније но што је требало — подлегао је. И таква силна грађа, такав кршан и јак човек, као Јанко и такав велики ум, такав необичан таленат — све се то скрхало на један једити ударац пакосне судбпне наше. И тело његово постало је трошно. Мишице п рука његова пспустилп су перо, то највеће имање његово итакојекњига српска нзгубнла много, веома много. А највећи удар претрпела је приповетка српска. Она је остала сироче, без оца, без родитеља свога. Јер прпповетку Јанко нам је дао. Он ју је све до последњег издисаја свога неговао, чувао п скупљао у један велики орман, који је напунно био књпгама својим и којн је после оставио у аманет познијем нараштају српском. II тако је сваки од нас, свакн Србин и Срнкиња, наследио од њега по нешто. II ма да се пашведство од Јанка распада на мплијон делова, ипак је сваки од иас добпо целнну. Бирајте од пасљедства сваки према укусу своме! Бнрајте, узмите само