Delo

што више. Много, веома много! Колико год хоћете. Јер то је насљедство велико. Јанко нам је оставио много. II узмите, ако хоћете, све! Покажите и поклоните и другом, страном свету и ипак нећете бити кадри распарчати оставнну Јанкову. Јер то је вечито благо. То је највеће пмање, што је народу своме могао оставити један скроман, сиромашан књижевник његов. II Јанко, тај скромни и сиромашни књижевпик српски, који је поникао из самог народа, којије живео у народу, који је целог свог живота пнсао о своме народу и толико пута жртвовао себе за службу народу своме и који је својим големим, безграничним родољубљем толико истинске бриге водно о свима важннјим догађајима на свима пољима, што су засецалн и утицали на живот народни, а особито на књижевном п опште културном пољу — у својим приповеткама и романима из сеоског живота овековечно је ерпски народ и српскога сељака. Те приповетке су слике и прилике. А предмет им је: сеоскп живот, живот у српскоме селу. Он црта српски народ у Мачви. Он је песник мачванске груде и мачванског народа, онога народа, кога је он тако топло, тако силно и тако истинскн волео. II што је Ћлпнко мору и острву, што је Матавуљ Црној Гори и што је Адамов Срему, то је Јанко Шумадији н Мачви. Он је песник Мачве и тумач српскога сељака тамо..., где се жито жути као злато, где живн народ, готово забачен од своје пнтелигенције, народ, који је тако даровнт н здрав, и који је тако подобан за прогрес и цивплизацнју. А ко не познаје Јанка, не познаје Мачву. Ко незна, како је тамо ведро небо. како сунце топло сија, ко незна, какоје душа ондашњег сељака поштена и чнста, тај не познаје Јанка. Јер његове приповетке су у главном његове. Жива и пластична слика душе његове. Он у њпма слика увек сеоски жнвот. У некојима одабира поједнне моменте, поједпне прилпке са села. У