Delo

XIII

II у свнма прнповеткама н сликама Јанковим видпћете ту топлпну и искрену, безгранпчну љубав према своме народу. У сваком реду: осећај и душа. II у томе су му највише помагали: његов велики прнповедачки дар н лепота стила, те је отуда и признато: да је Јанко у нас најлепше писао народним језпком. А познавајућн тајне и дубине душе човекове, Јанко је умео својнм лепнм стилом, својом духовитом дикцијом да занесе и читаоца уведе у оно исто, његово осећање и расположење. Код њега тече приповетка као река и носи читаоца, те не може књигу да оставн. II ти виднш, да је то бајка, да је неистина, немогуће то и љутнш се ако си натуралиста, реалиста, али бадава, не можеш да се растанеш од књиге му, она те очарава, везује за себе, не пушта... II с тога је Јанко велик. Највећи књижевни радник у садашњем поколењу. Али као приповедачу, који црта живот народни — нема му премца. Ту је Јанко ненадмашнв бно. II та његова величипа, значај, бесмртност, ненадмашност и успомена на Њега, укоренпће се и овековечиће се у добрпм, осећајним срцима захвалног народа му српског. II читаће се Јанко још много. Спомпњаће се још дуго п дуго. Али, што је код њега најлепше, најглавније и најјединственнје, то је: да неће о Њему говорпти само академпчари, професори, књижевници, новпнари и великошколци, него ће Јанка спомињатп н при селу и при моби, прн жетви и свадби и онај најскромнији члан народа: онај црни н уморни сељак српски, онај чаробнп пастир, па и онај бедни и кљакави просјак српски... Да тај божанствени, тај величанствени део народа, за кога је Јанко управо живео, борио се, писао и страдавао — гледао је у Њему српскога Тиртеја, који је својим одличним, родољубивим н многостраним књижевним радом стекао светскога гласа и учинио српско име, српску нриповетку, српскн народнп жнвот н језик чувеним и славним

I НННН1 9ШШ