Delo

•24 Д Е Л 0 Кад су сели да ручају, он, дршћући од једа, сппаше чорбу, говорећи: — Шта је ово?.. Прљава вода?.. Боза?.. Шта ли?.. Зар ти мени тако куваш?.. Ти баш хоћеш да вичем као данас у канцеларпји? Да задам страх? Тако бихтелиимоји млађи, али ја не дам!.. и он тресну кашиком. Док сам ја жив и с њима, мора да се ради онако, како ја хоћу, ајахоћу онако, како држава жели! Разумеш ли?.. Одкуд ти разумеш?.. Ти си гуска! Не знаш ни собе да почистиш, децу да умијеш, па ћеш то да знаш!.. Неће да слушају, неће?.. Али њима Јанаћко подвикне, грмне, тресне ногом, запретп, а они сви ућуте, гледају га плашљиво, не трепћу, па раде како беснп. Хе!.. Хе!.. Хе!., Тако зна Јанаћко!.. Тако!.. Оће Јанаћко и да бије, те још како!.. па поново лупне о сто. А они га гледају зачуђено, укочили погледе на њега, па не трепћу, чини им се некако друкчији, већи; па се чуде, како се се то он промени. А он настави: Он мени: „Шта ти се тиче?!.. — Акога се пезевенк тиче, ако не мене?!. Неће да слуша?.. Пуче шамар!.. Пуф!.. Бре ућута се!.. Бре саже главу!.. Бре отпоче да ради, све везе!.. А све ме гледа, па чисто моли!.. — Куку, дете, ако те истерају?.. завапимајка. А он се поисправи, уозбиљи, погледа је поносито и зачуђено, па викну, насмејавши се презриво и гордо: — Кога да истерају?.. Мене?!.. Хе!.. Хе!.. Хе!.. То баш не може да буде... Не може држава без мене ни минут, као ни ви!.. Више вреднм ја један, него њих десет!.. Шта знају они?.. Да се смеју, шале, да зборе... а кад треба да се ради, ко?.. Јанаћко! Све Јанаћко треба да ради, и тамо и овде! Све треба само он да се кида, мучи, брине, све он! а други нико!.. Али, ја ћу вас натерати да радите, као и њих!.. јесте, љих!.. Иа му се чињаше да је све ово истина, што говори: да онај догађај у канцеларији није текао онако, како то до мало час мишљаше, већ овако, како сад говори. Да су се они збиља од њега уплашили, дајеопај чиновник уздрхтао, оборно главу, ућутао и отпочео да ради. Иа се осети задовољан, затим све више ионосит, чисто горд својом моћи! Само кад он хоће, може натерати све да стрепе пред њим, да нико не сме уста отворити. Само кад он хоће! А он то хоће, увек хоће! То „хоћу“ даваше му наде на нове прохтеве за нападом, за изливом своје горчине и би му криво на време што