Delo

38 Д Е Л 0 његовнм еволуцшама познајемо само у таквим истакнутим особптостима, какав он има на нашој земљи. Стога, кад бисмо у таком размишљању и суђењу пошли од поставке, даје наша планета — најнесрећнија од свију других, не бисмо ималн нп најмање права да мислимо, да је тобож тамо у њих — нешто боље. Ово не велим зато, што свој лични усуд сматрам горнм и несноснијим, но што је судбина или срећа у других људи. Немам ни жене, ни деце. Нисам ни заљубљен, ни болешљив а још мање нервозан, као неки други људи, чија ћудљивост нема граница. Напослетку ннсам ни богат; слабо се гурам кроз свет... Укратко да речем/ могу се уврстити у срећне људе. Али ни код ових се није зацарила нека завидна радост. Па каква ми је онда вајна судбина у других људи? Одиста, људе у опште треба сажаљевати. Ја нећу да чиним нпкакав нриговор природи. Јер са њом не можемо да се објаснимо; она је нема и не може да схвати наше мисли. ■ Нећу да нанадам ни друштво, јер не налазим никаква већег разлога, да истичем друштво поврх прнроде; то би била бесмислица. Друштвени склоп, овакав какав је, састављен је из животиња и као такав потпуно одговара животињској природи. Наша је земља планета, на којој сеједе и иије, планета глади а у неку руку и прождрљнвостн, грабљивости свију облика. Стога је посве природно, да су и њенн стаиовници животиње, грабљнви и дрски. Међу њима најразумнпји створ, човек, уз то је још п необнчно саможив. Да ли се то исто дешава и у другим безбројним световнма, расутим у недогледној васиони? Да ли и све ове звезде, што их гледам, осветљују људски живот? Да ли се и тамо овако једе и пије, утамањују ли н упропашћују ли један другог и у тим световима, као што чине и безобзирно поступају овде на земљи? Таква питања притискују ми груди необично тешко, и поглед иа ову ватрену росу, која се просула по небу, буди у мојој души необичан страх. — Али, након некога времена, моја размишљања у таквом поретку закључака посташе ионајлак блажа, прегледпнја и јаснија, а престава о жнвоту, са његовим — час тужним, час нежним — осећајнма, чињаше мн се све иривлачнија, дража. Навалице сам уверавао самог себе, да зато, што се претерано нлашимо страхота таквог људског живота, треба у њему да истражујемо мотнве ленога, етнчког обележја н да се впше предајемо н унуштамо у таква ужпвања, унраво — да се ириближимо мајцп прпроди н да се