Delo

ВИЗАНТИНСКА УМЕТНОСТ 17 грлило уметност. Готови уметнпчки облици стајаху му на расположењу и оно је имало само да се корпсти њпма. Тако је постала нова уметност, позната под именом Старе или ране хришћанске уметности. Пошто .је она била први претеча византијској уметности, то ћемо се, у ширим нотезпма претходно њоме позабавити. Историјска важност старе хришћанске уметности готово је несрачунљива. Она је била посредница између античке културе и уметности Средњега Века. За читав низ столећа, скоро до краја X в., Хришћанство се разносило по свету у облицима јелинским. Узмимо на пр. чести уметнички приказ „Христа као доброг пастира“, било 'У виду фреске, мозајика или статуе (фреска у катакомбама св. Агнеше код Рима или чувена статуета у Латерану). Младалачка фнгура Христова, у краткој туницн и с јагњетом на рамениима, није ништа друго него имитација добро познате античке статуе „Хермеса с овном на леђима“ Вег млск!ег1гар;епс1е Негтез). Или: фреске са плафона катакомбе св. Домитиле, са сценама из Старога и Новога Завета (у средп Христос крај стада и с лиром у руци, а наоколо: „Данило у лавовској пећпни“, „Мојсије ствара воду из стене“, „Давид с праћком“ и „Христос оживљује Лазара“). Да се ова фреска не налази у једној хришћанској катакомби, нико не би ни часа часио да не огласи Христа за Орфеја, а Данила за Херкула. Могло би се још много таквих примера навести зарад веће потврде овога парадоксног факта: дајебаш Хришћанство временом постало најревноснијп популаризатор једне многобожачке уметности! Али се то још много лепше види на старим хришћанским саркофазима, који су обичне копије римских, и на првнм хришћанским црквама или т. зв. васнликама. Почетак IV. в. означава време, када су у историји Хришћанства, а следствено и у историји хришћанске уметности извршене најзначајније промене. У то доба пада и Милански Едикт, којим је Хрншћанство признато за државну религију. Сам Константин мења веру п постаје због тога велики. До тога времена, унижавано и обесвећпвано, ступа Хрншћанство наједанпут под моћну царску заштиту. Та нагла промена имала је двогубо дејство. Она је с једне стране учинила да број следбеника нове вере несразмерно порасте, али је с друге стране још више омела Хришћанство у стварању своје, потпуно оригиналне, културе. Сад се впше ни.је пмало ни времена за то, Дело, књ. 36. 2