Delo

22 Д Е Л 0 — Па разуме се, због сарадње, Петре Васиљевићу... Шта друго? — рече он гласно. — Да, да, наравно... Јатоисто ивелим... — рече Заботов. — Ну па шта сте решили? — понови своје питање издавач. — Како да вам кажем? Признајем, ја... Ја готово нисам ни мислио о томе... — Петре Васиљевићу! Та шта то чините? Ви хоћете да ме убијете! — узвикну нздавач, и при том произведе тако висок глас у басу, као да се Заботов доиста спремао да га убије а он звао у помоћ. — Па зар Ви не знате, драги мој Петре Васиљевићу, да сам ја само због тога у Петрограду? — Ах, ах, ах!.. — с жалостивпм укором додаде издавач... Ствар је била у томе, што је Петар Васиљевић доиста био обећао да ће се промислити и данас дати одлучан одговор односно сарадње. II у нормалним приликама он би неизоставно одржао реч. Он би чак могао раније казати, у ком смислу би било његово решење: он би отказао своју сарадњу. У суштини ствар је била проста. Провинциски издавач је хтео да „освежи ступце“ својих новина. У граду где је он живео, његове новине биле су за много година јединим гласником духовног живота његових грађана. Но ту скоро на један пут се јави конкуренат, у облику других новина, које нису ни у чем уступале његовим новинама. Претплата и глас листа одмах су почели да се колебају и падају. Исцрпевши сва средствау месту^ издавач је решио да се обрати за помоћ престоннци и дође овамо. II, изгледало је, да није било никаквих разлога, да му Петар Васиљевић откаже своју сарадњу. Новине су биле „чисте“, и није због чега имало да се долази у сукоб. Правац је у њима био врло симпатичан. Око десетак његових сабрата по перу, којима се издавач већ обратио, дали су свој пристанак. Петру Васиљевићу требало је одмах да изјави: „пристајем са задовољством“, тим пре, што су и предложени услови били повољнп. Ну Петар Васиљевић место тога казао је: „Извините ме, ја никада ништа не решавам од једном. Допустите ми да се размислим и решим. Дођите к мени у четвртак у вече, и тада ћу Вам дати одлучан одговор. На издавача је ово рђаво утицало. Требало је чекати још четири дана, а посао га јо звао кући, у губерниски град. Ну