Delo

ИЗ ЕНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 413 у тој тежњи њине уметностп да нам приближи далеке епохе, људе који нам се чинили без икаква одношаја према нама баш нечега дубоко модерног, нечега што иде из дубине душе модерног човека. Ти уметннцп, нарочито Росети и Браупинг освојили су за нашу модерну душу средњи век, тај тамни, непрозрачни средњи век, они су у њ унели своју душу, то јест васкрсли у њему душу, која за нашом чезне. Тај век није за нас више мртав. II док је тај век старија романтика обрађивала на један чудан начин, као засебан свет чуда, као чист продукат маште, нешто изван човека, што са животом нема никакве везе — ови уметници, ти новоромантнци довели су тај свет у везу са животом, они су и њега оплодили својим стилом, они су како лепо каже Каснер за прерафаелпте „стилнзовали романтпку“. Јер у том и јесте развитак уметничког стила, што он доводи уметност у везу са животом, што уметност постаје један израз живота. Уметност није внше једно засебно царство маште, у којем је душа са свим одвојена од тела, духовни свет од физичкога. Напротив она је свет у ком је душа најинтимније везана са телом, и духовни свет са физичким. Тнм сазнањем освојен је средњп век, њиме је и класична старина постала иптимна модерном човеку и стари фатум, који је пзгледало да је једна немогућност за новога човека постао је овом интиман, јер га је он нашао у себи, у својој души. II кад Росети, или Браунинг илп Свннберн обрађују средњевековне или класичне мотиве или библијске мотнве — они их осећају том својом душом модерног човека. „Блажена Дева“ је у свом прерафаелитском оквиру и украсу тако блиска нашој душп, она је доживљај свакога од нас. Браунипгова „Помпилија“ у свом мрачном колориту — није лп као извађена из најимпулсивнијег, најстварнијег живота! Свинбернова „Аталанта“ у својој класичној сценерији нема ли пуно тајпп из наше рођене пснхе? При том ваља имати и то на уму да се ни једна нова истпна не јавља одмах и у новом облику, него мора прво да освоји форме, норме, које су се затекле. Тако се и пови стил појавио најпре кроз облнке који су се били затекли. Јер у том и јесте сваки прогрес, па и прогрес уметности. Кад би се свака пстина, свака новпна, свакн нови стил појавио свету у новом облику — свет га не би могао сагледати, он за њ не би ни постојао, јер се душевне очи света навикле да виде оно што се