Delo

О П К Л А Д А А. ЧЕХОВ I Била је тамна, јесења ноћ. Стари је банкар ходао по својој соби из угла у угао и сећао се, какојепре 15 година, сјесени давао посело. Било је тамо много паметних људи и интересантних разговора. Између осталог водио се разговор о смртној казни. Гости, међу којимаје било доста учених људи и журналиста, већим су делом билн противни смртној казни. Они су налазили да је тај начин казне застарео, непогодан за хришћанску државу, да је неморалан. По мишљењу неколицине њу би требало заменити вечитом робијом. Ја се с вама не слажем, — рече домаћин — банкар. — Ја нисам пробао ни смртну казну, ни вечиту робију, али ако ћемо да судимо а рпоп, онда, по моме мишљењу, смртна је казна моралнија и човечнија него робија. Смртна казна убија од једном, а вечита робија постепено. Па који је џелат човечнији? Је ли онај, који вас убија за неколико минута, или онај, који вам одузима живот у току неколпко година? — И једно и друго је подједнако неморално, — примети неко од гостију: — зато што има исти циљ одузимање живота. Држава — није Бог. Она нема права да одузме оно, што не може да вратп ако усхте. Међу гостима налазио се правник, младић од својих 25 година. Када су га запитали за његово мпшљење, он одговори: — II смртна казна и вечита робија подједнако су неморалне, али када би мени предложили једно од тог двога, то бих