Delo

288 Д Е Л 0 — Ваљда нам је тако суђено, да нам цркву сазида фамилија Впћентијева — рећи ће Рака Жажин. — А зар нема никога и међ нама који би се примио тога посла? — припитаће Лука. И тако свако ће рећи оно што .је ноћас смислио, док тек не наиђе Средоје, те ће овако: — Браћо. Ви сви знате, колико се ту година и труда утрошило док је ово парче темеља истерано из земље. Не може се то вшне тако, марјаш по марјаш од недеље до недеље; то нпје никакав посао. Тако се у другом свету не ради, не може цркву подићи само село, него то мора учинити цео народ. Ви сте дали колико сте могли, не можете више; .је ли тако? — Не можемо, не можемо — узвикнуше раздрагапо сељани, као да су одговорпли „Ваистиву се роди“ на попов поздрав. — Е, па то — наставља Средоје своју беседу — ја мислпм да ми то сасвим друкче радимо. Да ви мени дате пуномоћије, да ударите на то пуномоћије, и општински и црквени печат.. — Па немамо црквеног печата — довикују. — И тоје лако, ево овде нас има преко стотина, па дедер да зберемо; кој грош, кој два и то нека вам буде последње давање за печат. Ево ја дајем од мене пет гроша. II Средоје преврну шубару а сељаци приступпше „последњем давању“. — Тако, браћо, настави Средоје кад преброја „последње давање“ н стрпа задовољно паре у џеп — сад ће бити и печата, па кад тај печат и општпнски печат ударимо на пуномоћије, тада ћу ја заћи по земљи Србији, дабоме... нису православнп само у Ровцима, има још Хришћана у овој земљн... па нек и они што даду, те ако Бог дадне ето нам кроз годину дана. лепе цркве, те да пропојемо у славу и у име Господње! Овај му је крај много вредео, потресао је све присутне те се мал не заплакаше. За тим Средоје спреми једну књигу и по својој ђачкој навицп, ишпарта је лепо, удари печат отштински и црквенп (овај последњи још и понесе собом), опростп се са сељанима и крете у свет. IV Прође од тада и месец и два и три. Па онда боме прође пола годпне, па и година а од Средоја ни трага ни гласа. И кад бн где кад проговорили сељаци о томе, рекли бп: