Delo

ХРАМ СВ. ЛУКЕ У РОВЦИМА 289 — А ко зна где је, широк је свет? А други би на то: — Доћи ће он, ако не дође ове године, доћи ће до године. А кад прође и друга година, као и забрннуше се мало. Почеше и да стижу разни гласови, једнн као чулп да је Средоје отворио радњу у не знам ком селу и лепо се оженио; други као чули, није отворио радњу него даје новац под интерес, трећи опет чули да он и није више у Србији, него даље негде, по страним земљама а четвртп, веле, он се и даље школује о црквеном трошку. Рака Жажин оном о Ваведењу предложи да се пзбере једна комисија па да путује н тражи Средоја, али после виде и сам да је глупо предложио. Лука опет рече како би се могао и преко власти потражити. Али таман они те овако ће, те онако ће а једног дана паде Средоје у село. Обрадоваше му сетејош како, неће ли Господ дати те да се црква мало макне из темеља и да изникне пз земље. Сабраше се све по реду домаћини и нрви људи, те хајде Средоју на виђење; а он их дочека Бог зна како и развеза им и на дугачко и на широко причу о својим мукама и патњама и о томе како се ломио и кршио по свету. — Па добро — зинуће на једвите јаде Видоје Стокић а овај — како ћемо с црквом? — С којом црквом? — ишчуђава се Средоје. — Па овај... како да кажем — збуњује се Видоје — па, хоћу рећи са овом црквом... хоће ли некако моћи да се извуче из темеља?... — Е, мој Вндоје — хукнуће Средоје — у зло смо време отпочели посао. Глад, свуд глад и неродица, па се народу не даје. Ни паре нисам скупио а потуцао сам се ово две године од немила до недрага, те једва што сам себе исхранио... Сви се згледаше и занемеше. Ћуте они, ћути Средоје. Ћуте и не мисле ништа, једино Лука што у себи мисли ово: „Господе Боже, гле како личи овај Средоје на оца, и нос и очи и коса, све, ама све као у Вићентпја. Исти Внћентије“. — Ућутали сте се — наставља Средоје — није вам право... није ни мени, ако ћете истину да вам кажем али... — Нпје, да кажеш да нам није право, него... овај... рећи ће Рака —ја бих као рекао да није скоро било тако родних година, као што беху ове две последње. Дело, књ. 37. 19