Delo

290 Д Е Л 0 — Ти да ћутиш Рако — избрецну се Средоје — нисам ти ја покојни Вићентије па да трпим да ми кажеш ма шта. Кад си глуп и не знаш даље од носа а ти ћути... Зар ти мислиш, ако је у Ровцима била родна година па свуд је. А колики је други свет, знаш ли ти колики је други свет?... — Па не кажем ја да знам — извињава се Рака. — Е, кад не знаш а ти ћути. А за тим се окрете осталима те настави. — Али, браћо, не треба малаксати. Ако нисам сад успео, нма још година преда мном а сад мислим друкче и да радим. Пре свега, обећале су ми све новине да напишу о томе, како треба народ да прилаже за ову цркву, па онда разговарао сам и са једним министром а ићи ћу и Митрополиту. Тако се великн послови п не свршавају тек тако, док длан о длан; годинама се то ради, па се уради како ваља. Је л’ тако, браћо? — Па тако је... врте сви зловољно главом. — А то сам и дошао — наставља Средоје — да вас известим о моме досадашњем раду. Ја сам ваш пуномоћник, па је ред да ве увек извештавам о своме раду. А после, дошао сам и да ми приберете мало пара, да могу кренути сад на другу страну Србије. — Ама како — тек устукну Милош Пауновић — зар још ми сад теби да зберемо паре? — Па добро, брате Милоше, не морате, немојте, а ја не могу ићи и тако ћемо оставити посао на половини. — Ама како на половини? — Па тако, ја сам већ пола Србије обишао, а то је пола посла свршено и сад... — Ама како је пола посла свршено кад ни пребијене паре ниси донео. — Па половина је посла свршено, зато што сам ја пола Србије обишао а сад треба ову другу половину обићи. Опет сви заћуташе као оловом заливени. Ћуташе тако позадуго па се дигоше те процеднше једно збогом кроз зубе а ништа му не одговорише. Не проговорише ни међу собом ништа идући низа страну кућама својим, само што их Лука запита: — Ама видосте ли, људи, како личи на покојног Вићентија, и коса н око и нос... пљунути Вићентије.