Delo

ХРАМ СВ. ЛУКЕ У РОВЦИМА 301 су земљом, земљом су измазали цркву. Ето зато је и поникла трава. — Јес богами! — учинише сви. — Па добро, шта ћемо сад? — пита Јова Томић. — Ништа друго него да покосимо цркву — велп Јосиф Ранковић. — Ама где би косили цркву, ко је још на овом свету косио цркву. Срамота је, чуће се по свету наша срамота. — Па ако је срамота да покосимо цркву а оно... могли би... могли би... — муца Јова. — Ама шта? — питају сви. — Па... овај — чеше се Јова — овај... да пустимо стоку... па — Какву стоку? — Па тако... да нопасе цркву. Сви се ирекрстише и чисто се уплашише да их од куда не слуша Св. Лука. — Шта говорпш Јово, ако Бога знаш? — питају сви у један глас. — Па... овај — извињава се Јова — извињавајте, браћо, ја само кажем, можда и није паметно, него тако... дошла ми је реч. Један предложи да се почупа трава али гракнуше сељанп да не даду јер би се с травом ишчупало бусење па би цео леп с цркве био скинут. Најпосле рећи ће неко да оставе целу ствар па да промисле који дан, те тако и остаде. Али кад би те прође неколико дана а пуче по селу глас да је црква и изнутра зазеленила. Никла млада ниска травица по зидовима и по таваници па изгледа црква као молована. На иослетку, вратише се на предлог Јосифа Ранковића, да покосе цркву. Теједнога дана, диже се моба, те прихватише сељани косе и српове и почеше да косе св. Луку. А док они тај посао раде, стиже и весео глас из Београда, да је Средоје Вићентијев свршио некако Богословију и да је запопљен за њихово село. — Еј, Боже, зајаука Јова Томић — баш нам се неда да ти ово мало цркве наградимо те да ти се мирно и честито помолимо.