Delo

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСНИЧКИ РЕАЛИЗАМ 311 У свим својим епикурејско-еротичким песмама1 прославља песник са очигледним одушевљењем таке предмете, таке прилике живота, које су не само као мотиви непознате будућој руској поезији, но које ова управо осуђује, одриче. Ево неколико одломака из те врсте Пушкинове поезије. У песми „Станце“ (Ј. Н. Толстоју) саветује песник своме пријатељу да насладу пије до капи, да живи безбрижно п равнодушно, а у песми Н. В. Всеволожском („Опрости, срећнн сине пирова“) слика он са очевидном насладом и одушевљењем лени, сибаритскн начин живота руског властелина и каже: „Но ускоро ћеш ти, верни поштоваоче забава и златне лености, држећи се мога савета и љубећи из свег срца слободу — ускоро ћеш ти оставити круг великог света и одлучићеш се да живиш сам за себе. Ја те чисто гледам у твом удаљеном склоништу: у пијаном пехару кипи хладна струја аи-ја1 2; у густом дпму тромих лула, у шлофроцима, нови ти прнјатељи шумно зборе и пију, распаљујући пехар обилазп сав њнхов безумни круг и доколно вам време пролази у уживањпма. Тамо опет лете и вију се Циганке, — ја чујем њихове звучне песме, њихов разблудни врисак, вапај и дивљи урлик! Њихови нагли порфети, огањ страсних очпју п све, мој пријатељу, рађа у твојој души заносну дрхтавицу“. У „Прозерпини“, подражавању једног осредњег француског песника XVIII века, иде песник у свом еротизму и даље, и упознаје нас са оваким разблудним насладама класичне лепотице: „Прозерпина је у заносу, без порфире и венца, покорава се пожудама, предаје његовим пољупцнма своје скривене дивоте, тоне у сладострасној разблуди и ћутп, и мучно стење...“ 1 Поред осталих, ту спадају ови производи: В. В. Енгељгарту (1819), II. II. Крпвцову, Станце (Ј. Н. Толстоју), Орлову („0 ти, који сп спојпо...“), Н. В. Всеволожском („Опрости, срећнп сине ппрова...“), Кнезу А. М. Горчакову (1819), Аглајп („И ви сте могли вероватп... да ћеједно спадало умретп од љубави!“), Пријатељима (Јуче је био дан растанка), А. Л. Давидову (Немогућно је, мој дебели Арпстппе), Прозерппна (Подражавање француском песнику трећег реда — Парни-ју), Ф. Ф. Јурјеву, Оздрављење, Веселп ппр, Ф. Н. Глипцп, II. Ј. Великопољском, В. С. Фплгмонову, Д. В. Давпдову, Впноград, Баховска песма, Нереида, А. А. Ољењиној (1828, 1833). 2 Пушкин много полаже па то да чпталац тачно зна какво је то ппће и штампа у прпмедбп тачну марку његову, која гласи: „Сћашрацпе Г. В. М. 1'гарре а 1а §1асе. — А. П.“