Delo

316 Д Е Л 0 „Пзађе сејач да сеје своје семе“ (1823), где се иароду овако довикује: „Пасите и даље, мирни народи, вас не пробуди поклич части! На што стадима дарови слободе? Њих треба или бити, или стрићи, њихово је наследство с колена на колено — јарам с прапорцима и бич“. У другој групи хуманим духом прожетих песама нарочито се истичу: „Ја сам вас љубио; љубав би можда још...“ и „Не, не, ја нећу, ја не смем, ја не могу...“. У тим песмама се песник налази на такој моралној висини, да побеђује у себи егонстнчке нагоне и жели срећан брачни живот драгој, којаје изабрала другога. „Ја сам вас љубио, — вели песник негдашњем предмету своје љубавп, — љубав се, можда, у мојој душијош није сасвим угасила; но нека вас она не узнемирује; ја нећу ничим да вас растужујем. Ја сам вас љубио без речи, без наде, час бојажњу, час љубомором мучен; ја сам вас љубио тако искрено, тако нежно, како нека вам Бог да да вас још неко љуби!“ У другој песми жели песник срећу ономе, кога је она изабрала и ко ће милој девојци дати назив жене; а што се ње тиче, он бп само „да је може очима пратити и у тишини је благосиљатп на радост и на срећу, и од свег јој срца желети сва добра овога света, весеља, душевног спокојства и безбрижну доколицу...“ Читајући те две и још неке с њима сродне песме, ми смо готови да и сами прпзнамо да је њихов писац прожет високо хуманим осећањпма. Но, као и у многим другим до сад споменутим приликама, Пушкпн је и овде био недоследан. Треба само са хуманим осећањима у горње две песме упоредити песннкове погледе на сродну (ако не истоветну) појаву живота, која сачињава садржину песме А. Г. Родзјанку („Ти си обећао да ћеш о романтизму...“), па да се одмах и једном за свагда уверимо да се Пушкинови епикурејски, сензуалистички назори, стечени у родитељској кући, црпени из сувремене руске литературе н из француске филозофије и пбезије XVIII столећа, ннкако нпсу могли сложити са правом, благородном хуманошћу, којој је Пушкин иначе, овда-онда, илатонски тежио. Садржина именоване, од критике и књижевне историје