Delo

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСНИЧКИ РЕАЛИЗАМ 317 и наложници, чувеној лепотици А. П. Керн, одобрп развод брака са њеним званичннм мужем. Пушкин хвали у овој песми њену „жељу да, пошто се поодмори, рађа децу, сличну својој матери“ и признаје да онога треба за срећног сматрати, којн буде са њом делио ту пријатну забаву, јер „код таке се забаве не зева“. „Али, — вели песник свом пријатељу, — не слажем се с тобом, не одобравам намерени развод брака... Пристојни су мужеви врло потребни за паметне жене: поред њих су домаћи пријатељи или неприметнн, или, ако и упадају у очи, то врло мало. Верујте ми, драги моји (велп песник Родзјанку и љубазници му, г-ђи Керн) то једно другом помаже, и сунце брака засењује стидљиву звезду љубави...“ џ Мислим да није потребно подробно тумачити садржину и морални смисао ове песме. Морал се њеи састоји у овом: да би наша срећа, наше задовољство, наше сладострашће и разблуда били што пријатнији, ннтересантнији, поетичнпји, да би у њима било што више „шика“, потребно је да обмањујемо, да за луду држимо па можда и унесрећавамо неко треће, можда и сасвим иевпно биће. Главно је да је нама весело, добро, слатко, а хоће лн то наше добро нашег ближњег упропастити, за то нас није нн најмање брига! Како је то све бескрајно да\леко од строгог хришћанског морала и хуманитета велике Гогољске и послегогољске литерарне епохе, која траје до наших дана! Колико се год у Пушкиново време па и у Пушкпновој поезији увек мислило на себе, на своје задовољство и на своју срећу, толпко се исто у добу песничког реализма, који је створен не Пушкином, но Гогољем и Бјељинским, мислило само на добро и на срећу другнх, при чем се лични моменат из начела на задњи план потискивао, ако не п сасвим занемаривао. Оснм горњих примера, могло би се из Пушкинове поезије навести још доста случајева, их којих би било јасно и очпгледно, да се Пушкпнов чпсто артистпчки, естетнчки таленат није лагодно осећао у моралној сфери. Он је истина не једанпут прнступао обрадп моралних предмета, но они илн су се под његовнм пером за тили час претварали у чисто поетичкп производ, или, ако бп и сачували своју етичку природу, тада бп оно, што је њима исказано н у друштвеио сазнање унето, скоро увек било оборено неким иовим пронзводом, који би одобравао неку ствар, којаје сасвим противна оиој штоје пре тога