Delo

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСНИЧКИ РЕАЛНЗАМ 319 скоро неопажене песме А. Г. Родзјанку састоји се у следећем. Пријатељ. Пушкннов А. Г. Р. намеран је да својој љубазници хвали, узноси, као идеал представља таке појаве живота, које је доцнија песничка литература једнодушно одрицала, гледајући у том одрицању свој врховни задатак. Држање Пушкиново према животним појавама, изнетима у Оњегину, представља чисту противност држању руског песничког реализма према истим или сличним појавама живота. Да бих то доказао, ја ћу овде изнети пред читаоце Пушкиновог Оњегпна онаког, каквог нам је сам песник представио, па ћу после указати на песниково држање, на песнпкову моралну критику свога јунака. Породица, у којој се родио Пушкинов јунак, једна је од оних многобројних руских властелинских породица краја XVIII и почетка XIX века, у којима се на живот гледало са сибарптске, епикурејске тачке гледишта и у којима се на духовну страну живота мало или нимало није мислило, те се сав смисао живота тражио у задовољавању својих телесних пожуда. Послуживши у државној служби одлично и благородно, Оњегинов је отац живео, правећи дугове. Давао је три бала годишње н проћердао све што је имао. На васпнтање детета није се обраћала скоро никаква пажња. У том се отац јунаков послужио уобичајеним шаблоном — пајмио је детету прво мадаму Францускињу, затим васпитача Француза. Дете је, — вели песник, — било несташно, но мило. Васпитач детињи Моп81еиг Г Аћће, сиромашни француз, учио је дете свему, шалећи се; није му досађивао строгим моралом, за несташлуке га је укоравао врло олако и водио га је у шетњу у Летњи Сад. Као што се види из доцнијег излагања Пушкинова, Оњегин у детињству и у младости нпје научио ништа темељно, постигао је само то да се у разговору могао дотаћи „свега олако“. Све његово знање састојало се у том, што је француски језик добро упознао и њнме се лако служио и у говору, и у писму. Мазурку је нграо лако и умео врло лепо да се јавља; иа шта ћете више? Свет је, — вели песник, — одлучио да је Евгеније паметан и врло мио. Ма о чем да се у друштву говорило, он би зиао казати две, трн речи; а кад би избио какав важан спор, он је знао дати свом лпцу израз познаваоца онога предмета, о коме је реч. Осим тога, знао је огњем неочекпванпх епиграма да изазнва осмех дама.