Delo

330 Д Е Л 0 који је ушао у основу руског друштвеног живота и песничке књижевности после Пушкина. Као што се из горњега јасно види, Пушкин као писац „Евгенија Оњегина“ и већине лирских, епсколирских и дидактичких производа стоји одвећ далеко од писаца руског песничког реалнзма, те се, према томе, ннкако не може сматрати као зачетник и творац руског реалног романа п прнповетке. Пушкин у свом „Евгенију Оњегину“ и у другим напред поменутим нронзводима одобрава и као пдеал представља таке појаве живота, таке личности и њнхове поступке, које руски реалистичкн роман и приповетка не само да су једнодушно одрицали, но су у том одрицању гледали свој највиши, најсветијп задатак. П, према томе, о неком постанку руског песничког реализма, чија је суштпна у критичној, моралној, социјалној страни његовој, не може бити нн речи. Може бити, да су неки спољашњи, формални моменти потоње литературе у вези са Пушкином, но оно што је у руском песнпчком реализму главно, његова морална и критичка страна — то не само да нпје могло потећи од Пушкина, но је оно иостало без Пушкина п — као што изрично вели Гогољ1 — против Пушкнна! Што је пак Евг. Оњегин од извесних критичара и књижевннх исторнка сматран, и сматра се овда онда и данас, као полазна тачка руског песничког реализма, има се приписати тој околности, што се у том роману првп пут као поетско граднво јавља она жпвотна средпна, која је послужила као материјална подлога при грађењу руског реалистичког романа. Но тако сматрање је посве неправнлно — оно почива на неправилном схватању унутрашње природе руског романа. У руској целокупној поезији, а навлаш у руском роману и прнповетци, није главна ствар само веран уметничкп опис свакидашњег живота, но је у њима главно — однос песника према описиваном градиву, његов суд, његова критика оних животних прилика које се описују. У другој глави овога састава, ја сам указнвао на ту околност, како је сва напредна руска поезија после Пушкина била скроз и скроз миснонарска, критичка, морална. Руска поезија, белетристика, роман и приповетка после Пушкина, од Гогоља па до наших дана, постала је катедра, са које се, посредством 1 Впди цптате из Гогоља прп крају ове главе.