Delo

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСННЧКП РЕАЛИЗАМ 331 лепих, поетичких обличја уносила у друштво етичка, хумана, висока осећања, високе, напредне, слободољубиве мисли. Ја сам раније нагласио да, кад Лав Толстој вели како уметност није наслада, провод или забава, но орган истинског прогреса људског, да тим „велики писац руске земље“ не исказује само своје погледе на задатак песничког стварања, но погледе читавог руског друштва, парода, књижевности. Књижевна епоха, о чијем је пореклу реч у овом саставу, епоха руског књижевног реализма, израднвши себи у делима Бјељинскога и Гогоља погледе на задатак поезије, који се битно разликују од погледа Пушкинових, нигда није падала у ту погрешку, да онако ннштавне личности, као што је Оњегин, представља као нека виша бића, као неке пдеале. Она је таке појаве презирала и исмевала, а они карактери, које је она волела и као идеал представљала, били су права противиост Оњегину. Идеалне личности, јунаци руског песничког реализма безу морални п вредни; они се жртвоваху, а не убијаху; они љубљаху, а не презираху своје ближње. Малочас истакнуто одобравајуће држање Пушкиново према појавама живота, које је епоха песничког реализма обележавала као негативне, и недостатак моралног критеријума при оцени жнвотних појава, који су код Пушкина опажали још његови савременици, нагнали су Гогоља да на освитку велике епохе руске поезије искаже ове значајне речи: „Поезнја је наша пробала све акорде, васпитавала се на литературама свих народа, помно је слушала лире свих песника, израђивала је себи некакав светски (песнички) језик за то, да би све (потоње песнике) спремила на значајну службу. Сад се већ не може говорити више о оним ситницама, о којима још непрестано несташно и неозбиљно ћућори сувремено младо (песничко) ноколење, које не води рачуна ни о чем шта ради; ие може се впше служити ни самој уметности, ма како да је иначе дивна та служба, док се не схвате и не појме више сврхе саме уметности и док сами себп не одредимо: на што нам је дата та уметност; не треба непрестано понављати Пушкина. Не, од сад нам не сме Пушкнн, или ма ко други (њему сличан) бпти образац: друга су сад времена настала! Данас се ничим не може победити — ни оригиналношћу ума, ни сликовитошћу карактера, пп гордошћу својих покрета: хришћанскпм вишим васпитањем мора *се васнитати данашњп песник!"1 „Јавили се већ и 1 Соч. Н. В. Гоголн, цитирано издање, т. V, стр. 232.