Delo

332 Д Е Л 0 сад људи не без талената. Нојош се све налази под силним утиском хармоничних звукова Пушкиновнх; још нико не може да се искобеља из тог опчараног, њиме (Пушкином) обележеног круга, па да покаже своју сопствену снагу. Чак још нико и не осећа да је око њега настало друго време, да су се образовале стихије новога живота и чују се питања, која се дотле нису могла чути44.1 Неколико година пре тога, изрекао је таки исти суд о Пушкиновој поезијн В. Г. Бјељински. У својој опширној критици Пушкинових нроизвода (1843—1846), Бјељински даје на једном месту (II, 149—150) општу карактернстнку Пушкинове поезије и вели да се иста сва састоји у поетичком посматрању света и да она садашњи положај света — какав је, да је признаје за неопходно разуман, услед чега се „она (Иушкинова поезија) одликује карактером више посматрачким, но рефлективним, исказује се више као осећај или као посматрање, но као мисао. Пушкин, по Бјељинском, гледа на противуречности у животу са неком резигнацијом, као признајући њихову фаталну неизбежност, и не носећи у својој души идеала бољег стања и вере у могућност његовог остварења... Пушкин припада оној школи уметности, чије је време већ сасвим прошло у Европи и која ни код нас не може створити ниједног великог песника. Дух анализе, неукротива тежња за истраживањем, страсно, пуно љубави и мржње мишљење постали су данас живот сваке праве поезије... Ето, у чем је време обпшло поезију Пушкинову н већи део његових дела лишило оног живахног интереса, који је могућан само при задовољавајућем одговору на немпрна, скоро болна питања садашњости... Песннк, чија поезија није изникла из земљишта жнвота свога народа, не може ни бити, нити се називати националним песником... Сваки је уман човек у праву захтевати да му поезија песнпкова или даје одговоре на питања времена, или бар да буде испуњена тугом тих тешких, неразрешивих питања. Ко пева о себи и за себе, презнрући гомилу, светину, тај ризикује да буде једини читалац својих рођених производа“.1 2 Као што је напред наглашено, великп се критичар понеки пут и колебао у својим погледима на Пушкина, али се стално враћао на гледиште исказано у горњим редовима, тако, да се 1 НзШ., стр. 224. 2 Соч., цпт. изд., т. II, стр. 149—150.