Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 34б погађао доказ је што је после неколико дана Игњату дошло писмо на ком сам познао рукопис честите удове покојног Теодора. Написао сам на ковертн да је Завиловски отпутовао незнано куда и писмо сам вратио. „Али то је само почетак ове псторије. Сутра дан добијем писмо ја, у којем се позивам на разговор. Одговорим да ми је веома жао што не могу учинити, јер мп посао не допушта да себн створим ту пријатност. На то добпјем другу картицу, у којој се позива на мој карактер, таленат, понашање, срце, осећање нрема несрећиим створовима, а стоји и молба: да или сам дођем, или да означим дан и сахат примања у атељеу. Нисам се могао извућн — одем. Дочекала ме сама госпођа Броничова са сузним очима и читавим потоком приповедања, која вам нећу казивати, а у којима се Линета износи као права мученица светитељка. Упитам је чиме бих је могао услужити. А она вели: ништа внше не желе, него коју добру реч од стране Завиловскога, јер јој је дете „боно, кашље и тешко да ће живети још годину дана, а хтело би да умре са којом речју опроштаја.“ Прпзнајем да ме то мало умекшало, али сам се ипак одржао. Нисам у осталом могао дати адресу Завиловскога, јер као нисам знао у којем је хотелу сад. Знојио сам се као нико мој, увијао и најзад дао неко околпшно обећање: ако кадгод Игњат отпочне први говор са мном о госпођицп Кастели, да ћу порадпти да он учинп по вољи госпођн Броничовој. „Али све је то још цвеће. Таман ја да изађем од њих пзађе сама госпођица Линета, па се обрати тетки с молбом да може са мном на само говорпти. Узгред да вам кажем да је омршавила, да ми се учинила некако као да се впше издужила, права „топола“, коју сваки ветар може сломити. Чим ми остадосмо на само окрете се она мени почеовако: „Тетка треба да скине одговорност са мене и све то чини из љубави према мени, и хвала јој за то, али ја не могу то да преживим и ево вам кажем: да сам свему ја крпва, да сам била рђава, да не вредим ништа, и ако сам несрећна, ја сам то потпуно заслужила.“ Чујући то зачудио сам се, алн се уверих- да говори искрено јер су јој усне дрхтале а очи се влажиле од срца. Можете вп говорити да је у мене срце као од воска али признајем да сам се некако грубо окренуо и запитао је: шта могу за њу учннити. Она ми на то одговори да не могу ништа, него ме само замолила да поверујем бар у то: да она у овим напорима тет-