Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 347 — Па то вп онда мислите да би Завиловски добро учинио да се врати к њој? — Нити ја то тако мислим, нити држим да би то могло бити. Али живо интересовање, које би побуђено новостима пз Рима и брига о Завнловском и госпођици Кастели убрзо се изгубише пред бригом која се настани у дому Полањецких. При крају новембра Маринино здравље поче јако попуштати. Оно је почело ићи на мањак још и раније, али она је то крила, догод је могла. Али је сад добијала тако јако лупање срца и тако би изнемогла, да је било дана када не би могла устатн из наслоњаче. Затим се појавише болови у крстнма н несвестица. У току једне седмице променила се у очима и омршала толико да су се бацили били у бригу чак лекари, који те појаве држе за обичне, кад се приближи час олзкшања. Њено прозрачно лице сад би часом дошло модрикаво, а нарочито у часовима кад би болеснпца држала заклоњене очп, те дошла сасвим налик на мртваца. Чак и госпођа Бигјелова, највећи оптимиста у околини, није се најзад могла отети бојазни, а лекари су просто казали Полањецком да у оваквим случајевима очекивано олакшање може испасти неповољно и само по себи и по последицама. Али јадна Марина, и ако је из дана у дан била све слабија и исцрпљенија, нпје губила духа. Али је Полањецки губио. На њега је био наишао тако тежак час да му се све раније, најтеже што је било, учннило лако као перо у поређењу са овом страшном узнемиреношћу, која је више пута прелазила у потпун губитак наде. Некада по венчању с Марином у његовим надама и плановнма за будућност главну је улогу имало дете; а сад тек осети: да би дао не једно него сву децу, коју би кад год имао, само да спасе ову једну, милу главу. И срце му се цепало, кад би овда онда Марина својим ослабелим гласом упитала: „Сташо, болан, а ако буде мушкоГ Њему дође да је загрлп па да рекне: „Та нека их андрак носи, било једно или друго, само ми ти остани!“ Али се мсрао само осмехнути и мучно је уверавати, да му је све једно. Сад га је спопао опет некадањи страх, и она пада коју су у њему будиле речи Маринине: да се талас зла враћа по божјем милосрђу као туга, оде без икаква трага. Сад му је овда онда падало на памет да је може бити болест Маринина такав талас, који се вратио понова. Како је то могло бити, на