Delo

348 Д Е Л 0 то није умео одговорпти, али му је узалуд разум говорио да ни пример између поступка госпође Основске или госпођице Кастели, и казном, која их је постигла постоји непосредна веза које ти немаш. Страх му је на то одговарао: да се зло може филтровати кроз живот тако тајанственим путовима, које разум људски никад не може дознати. И на ту мпсао спопадала га просто нека мистична бојазан. У несрећи човек губи подобност правилног размишљања и живи под утиском непрестапе страве — а тако је живео Полањецки. Виђао је само провалију и своју немоћ. Више је пута гледећи у учамело лице Маринино мислио: „Ово само будала може мислити да ће она остати у животу!“ А у исто је време очајно тражио на томистом лицу ма и трунп надања, и у њему се свака кап крви, сваки делић мозга сва његова душа н срце бунили су се против њене смрти. Чинило му се да је то непојамна неистина: да ће она једном за свагда склопити оне очи док јој он не докаже како је безгранично воли, док је не награди за све оне тренутке непажње опорог опхођења, саможивости и невере, док јој не докаже да је она постала душом његове душе, нечим недостижним у свету не само љубави него и честитости. Више је пута говорио у себи: ако Господ не учини то за њега то ће он учннити све да само она оде са осећањем такве среће, какву је она заслужила. Од тог дрског наваљивања на Бога, како за њега он да ради, падао је поново у скрушеност покајања п молбу. Али је дотле Марина била све слабија и слабнја, а он између ова два очајања од којпх је једно викало: „То не може бити!“, а друго: „То мора бити!“, вио се као црв под кором. А поврх свега тога, од невоље, због бојазни да жени не умали срчаност морао се поред тога правити, да њена слабост није таква да му задаје бриге. И лекар и госпођа Бигјелова сваки дан су га опомињали да је не плаши; то му је казивао и сам његов разум, а то је тек за њега било ново мучење, јер му долазило на памет да она може то узети као недостатак осећања према себи п умрети мислећи да је он никад нпје ни волео. Све се тада у њему изменило од пете до перчина. Неспавање, умор и узнемнреност доводили су га у неко стање болесне егзалтације, у којој п саму несигурност, која је била и иначе свима пред очима, гледаше у већем ступњу. Чинило му се да нема никакве наде а који пут би мислио о Марини, као да је већ мртва. По читаве дане присећао се само све бо-