Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 349 љих и бољих страна њенога карактера, њених речи, доброте, спокојства; присећао се како су је сви волели, а у исто време сппао на се очајне укоре: да он никад није био ње достојан, да је није задоста волео, није доста ценио и да је најзад прекршио веру, коју јој је задао и да је стога мора изгубити и да ће је изгубити, што тако и треба. II у том осећању: да је тако страшна ствар и заслужена, и да је сад доцно за макакву поправку било је нечега што срце пара. Онп, које за живота највише волимо, остављају нам смрћу својом тугу, од свих најтежу, да их нпкад нисмо довољно волели. У почетку децембра, после двомесечног боравка у Италији вратише се Швирски и Завиловски. Полањецки је био тако опао и поружњао био у то време да су га једва познали, али он онако погружен у своју беду није ни обраћао пажње него је као кроза сан слушао њихове речи, којима су га они тешили обојица, као ни на оно чиме је честити сликар покушавао да разбије његове тужне мисли. Шта га се сад могао тицати Завиловски, госпођа Броничова или госпођица Кастели, кад је Марине могло свакога часа нестати. Швпрски је био веома наклоњен Марини те хотећи да откуд прибави нешто наде, оде ка госпођи Бигјеловој, али и код ње није било много више. Нису нн сами лекари знали поуздано, шта је управо болесници, јер се поред њене немоћи стекло још којечега, што се није дало лако обележити. Знали су само да јој срце не ради правилно; бојали су се понајпре да се због рђавог крвотока не отворе у крвним жилама грудве од којих може тренутно да наступи смрт. Али сем тога, баш на случај и срећног олакшања, бојали су се још многог којечега: исцрпеност, малаксавање снаге, и свих могућих случајева, који се тек носле могу показати, Швирскије био убеђен да се госпођа Бигјелова не вара кад се при крају говора заплакала и казала. — Кукавна Марпна, али тешко и њему. Да је само да му дете остане, можда би му то дало снаге да поднесе страшан удар. А кад се сита наплакала додаде: — Просто не разумем како он то може да издржи. Заиста је било тако. Полањецки иије ни јео ни спавао. У контоар није одавно ни одлазио тек овда онда и то по цвеће, које је Марина веома волела и које би је развеселило, чим би