Delo

ЗбО Д Е Л 0 га видела. Али је била тако ослабила да се увек, носећп хризантеме, враћао са страшном мишљу, да ће их ставити на њен саидук. И самој се Марини отварале очи: да може лако бити да јој се приближује смрт. Мужу није хтела о томе ни спомињати, алијеједног дана плакала пред Марином од жалости за животом и за „Сташом“. Њу је мучило и то што је помишљала како ће он моћи то да поднесе, јер бн хтела да је јако жали, а у исто време да га то не стане велике патње. Ипак се дуго, врло дуго, правила нред њим као да је тврдо уверена да ће се све свршити добро. Али доцније, кад је почела падати у несвестицу, реши се да с њим отвореније преговори о том. Држала је да јој је то дужност била оне ноћи, кад је госпођа Бигјелова савладана несаницом отншла да нрилегне, а он остао по обичају код ње да је чува. Она узе његову руку, привуче је к себи па рече. — Сташо, хтела сам нешто да проговорим с тобом, и да те замолим за нешто. — А за шта, мила моја? упита је Полањецки. Она се премишљала неколико треиутака, како да нскаже своју молбу, а после поче: — Обећај ми... Ја поуздано знам да ћу оздравити... али ми обећај... ако буде и мушко да ћеш га волети и да ћеш бити добар према њему. Надчовечанскнм усиљавањем Полањецки се уздржа да не удари у плач од којега му се прса надимала а мирно одговори. — Мила моја! II тебе ћу све више волети и њега. На то Марина покуша да принесе његову руку с својпм устима, алн од слабости не могаше то учинити, него му стаде смешењем захваљивати а после опет додаде: — II још једно... Немој да мислиш да ја мислим на штогод страшно; ни помена од тога, али бих хтела да ти се исповедим... Полањецкога свега прође језа, па некако муцајући, као туђим гласом рече: — Добро, мило моје. — Њој паде на ум да се њему некада допао израз „служба божја“, и хотећи му наговестити да је ту у питању само испурвавање религиозних обавеза, понови с осмехом без мало:,весело: — Служба божја! II сутрадан и то је било извршено. Полањецки је тако био убеђен да је ту крај свему да се скоро зачудио да је Марина