Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 3б1 још жива, а још више кад се идуће вечери Марпни показа нешто на боље. Није још смео пустити наду у своју душу. Марина је постала нешто веселија и говорила да сад нешто лакше дише. Око поноћи почела је с њим обнчно кошкање око тога да он оде да спава. Та он од бриге и умора није ништа боље изгледао од ње. II сад се с почетка бранио од тога, говорио како је спавао преко дана, а то у ствари није било, и да је одморан; али кад она навали неоступно, он попустн, у толико пре, што су норед ње остале Бигјелова и једна бабица, а и лекар, који од недељу дана већ борави у његовој кући, тврди, како сад нема изгледа да ће поћи што нагоре. Кад је нзишао учинио је оно што је и обично чпнио, сео је на фотељу до врата и ночео слушати шта се радн у соби. При најмањем шушњу скакао је, а кад би тај шушањ престао, поново је седао и почињао размпшљати брзо и хаотично као што чине људи, којима прети погибао каква. Овда онда би му мисли, због умора, ишле једна за другом тако испреплетане да се он у њима плео као пиле у кучнне. Мучио га и сан. Снаге је имао необичне, али од десет дана на овамо само је метао шта било у стомак, а на ногама га је одржавала готово једино црна кава и грозница. Али се није подавао лако и ако му је глава била као оловом наливена, а сплет мисли му се окренуо у црну облачину, коју ниједан светли зрачак не пробпја. Он је само механички понављао да је Марини тешко, и да њему није до спавања; али те речи нису имале за њега ни најмање значења. Али напори, исцрпеност и непроспаване ноћи надвладаше. Спопаде га неодољиви, јак као земља, сан у којем се ништа не снива, у којем тоне стварност, гине цео свет, и сам живот као да трне. Сутрадан га тек нробудило лупање на врата. — Господине Станиславе — чуо се загушени глас госпође Бигјелове. Полањецки скочи, одмах се прибра и истрча из собе. Погледа право на Маринину постељу н кад виде иуштене завесе поче му нестајати пода под ногама. — Шта је било? — упита, побледео у лицу као крпа, Госпођа Бигјелова одговори му исто онако пригушеним гласом: