Delo

352 Д Е Л 0 — Имате снна. И мету прст на уста. XXII Било је још дана тешких, веома тешких. Марнна је такс била ослабила, да јој се је живот њихао, као пламичак. Да ли ће се угасити, или ће се разбуктати поново — на то нико није умео одговорити. Понеки пут су сви били убеђени да се већ гаси. Али ипак младост и олакшање које је донето доласком на свет овог детета, прекренуше тас на страну живота. Једнога дана болеснпца после подужега сна пробуди се нешто веселија. Стари лекар, који је био крај ње и ово опазио, није се хтес одавати обманама, и хотећи се уверитп боље, позва и другог лекара, с којим је пре тога држао консилијум. Сам Полањецки оде по њега,. Кад нађе лекара доведе га кући, дочека их у предсоби госпођа Бигјелова са трепавицама сузним али и весела лица на рече. — Боље, одлучно боље! II даље није могла говорити, јер су јој сузе опет потекле низ образе. Полањецки пребледе од узбуђења, а она савлада мало после своју радост, па поче смешећи се кроз сузе: — Знате ли да тражи да једе! После тражила да јој донесу малога. Питала је исто тако што вас нема још. Сад тражи да једе, и то како само тражи. А, Богу милом хвала! Само њему једном хвала! У заносу стезала је руке Полањецком, а он дуго није дизао уста са њене руке; сав је дрхтао од напора да угуши радост, али и јецање које се гомилало толико мучних дана у његовим грудима, а сад хтеде искочити из груди. Дошли су лекари били код Марине п задржали се доста дуго. Кад се по свршеном саветовању опет појавише, на лицу пм се видело задовољство. На живо питање Полањецкога, онај што је стално био код Марине, човек са златним цвикером на носу и златним срцем у грудима, сав блажен али и силно-" шран рече набурено. — Како јој је! Идите и захвалите Богу... ето како јој је! Да је био и човек који никако не верује у Бога, бп би оног часа одлетео у цркву, и срцем препуњеним сузама и захвалношћу и захвалио се Богу што се над њим смиловао и