Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 355 шљања пареди да јој се донесе огледало, те још једном прегледа у њему лице, очи, косу, једном речи све што је ваљало прегледати. И мора да је реви испао повољно, јер се насмеја, зарумене се, па се окрене соби мужевљој и омрша.велом песнпцом попрети говорећи; — А, чекај сад, господине Сташо! II заиста никад дотле није била тако лепа. Боја њена лица, чиста као сунце, постала је још прозрачнија н још сјајнија и још внше љубичаста негоондакад је Завиловски лудовао од тога и писао песме од јутра до вечери. Сем тога, на њеним јагодицама заруменео се први зрачак здравља. Од очију, од уста од лица, што се после болести чисто смањило, ударало је неким сјајем, неким повратком живота, као пролећем. Била је то, једном речи, глава чудновата, пуна јасних а лаких боја, а у исто време финих црта, истински дивна и, као што се некада Завнловскп изразио: пољска, тако дивна, да је се човек, по неки пут, не би могао сит нагледати, кад тако лежи на узглављу у оквиру црне косе. Еле, именованом „Господину Сташи“, који је све то знао потпуно, а који је, како је рекао Бигјел, био љубављу спутан тако, да није могао маћи „ни руком ни ногом“, није требало „почекати“. Не само да је он њу сад волео као као друга и жену, него јој је безгранично био захвалан што није умрла, и исказпвао је своју захвалност тиме, што је погађао и шта она мисли. Марини није било ни на кра.ј паметп да ће она њему кад год бити толико циљем његова живота, зеницом његова ока, душом његових мисли и дела. Њима никада није било ружно, али сад, са повратком Маринина здравља дошла је у њихов дом и дотле непомућена радост. II мали Полањецки се с њом особнто спријатељио. Марина није могла сама дојити малишана, те јој је муж морао узети дадиљу. А како јој је хтео прнчпнити пријатност, то јој је нашао некадању познаннцу из Кремјења. Та је некада служила код Плавицких, а кад су ови одатле отишли, она оде у Јалбрикову, и тамо јој се догоди несрећа. Нико није знао у самој ствари, ко јој је био у томе узрок. Ако би се коме од господара могло пребацнти за недостатак милосрђа према простом свету, то зацело не Гониловскому, јер се свуда унаоколо и на далеко знало: колико је Гопиловски прнјатељ нростому свету... Па како је то била добра друсла Мазурка, могао је Пола23 *