Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 357 тако незграпно да је нагнао на смех не само Марину и госпођу Бнгјелову, него п саму дадиљу, поред све њене озбиљности. Сад се у стану Полањецкога разлегао смех од јутра до вечера. Обоје су се будили рано и будили се с тим пријатним осећањем: да ће им дан донети све нову и пову радост. Од кад је Марина устала пуштан је био и Бигјел унутра са својим виолинчелом у вече. Разгледавши њихов живот он после неког размишљања рече: — На ваљане људе може овда онда наићи и невоља, али чим она мине, онда нико срећнији од њих. А њима је одиста било врло добро. По ономе што је у своје време слушала од г-ђе Бигјелове, и према ономе што је сама. умовала, држала је Марина: да је узрок овом поновном расцветању љубави њенога мужа према њој само ово дете, које пх је везало новим везама... Једног дана поче о том говор и са самим Полањецким, али јој он одговори сасвим просто: — Не, часну ти реч дајем! Њега волим друкчије, али тебе волим силно, пре него што се он имао, због тебе саме, што си таквом каква си. Погледај око себе, помисли шта се све у свету не догађа, и с којом бих могао тебе сравнити?... Он јој узе љубити руке не само с пуно љубави него и поштовања па додаде: — Никад ти сама нећеш дознати шта си ти све за мене и колико те волим: А она се пригну к њему и са лица што је сијало од среће као сунце запита: — Истина, Сташо?... Кажп болан!... XXIII Дође крштење. Малишан је већ крштен био у води, јер је то учинила г-ђа Бигјелова, чим је он угледао света, јер се њој учинило да због материне слабости и дете може сваког тренутка зенути... Али њему то иије ни на ум падало, и у најбољем здрављу и при најбољем прохтеву за јелом дочекао је дан свечаности, у којој ће њему припасти главна улога. Иолањецки је позвао био све познанике. Сем домаћнх и деда Плавицкога била је госпођа Емилија, која је за тај дан напрегла све своје силе, па Билгјелова са свима Бигјелићима,