Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 363 њега заволео н колико сам га симпатисао, те ми је тешко и да кажем, али бива тешка та бестија. Шта ту да говоримо даље. Ужасно се променио. 0 крштењу сам рекао госпођи вашој да ми он пзгледа као скупоцена ваза — разбијена; и то је сушта истина! Ја сам једини гледао како се он мучио са оним писмима, у којима је хтео да опише госпођи Марини своје утиске у Пталији. Читаве часове ходао је по соби, а трб је руком оно прострељено чело, о седао, о устајао, а хартија, како је била чиста, таком је и остала. Дај Боже да му се повратн онај стари дар; Сад опет свима говори да ће писати, али почиње и сам да сумња — и једи се. Знам да се једи. — То би била несрећа и за њега и за госпођпцу Јелену — одговори Полањецкн. — Кад бисте зналп колико је њој очајно стало било не само за његов жпвот, него и за његов таленат! — Била би општа штета — одговори Швирски. — А кога ми је највише жао, то је госпођнце Ратковске. Н она почиње сумњати: да ли ће он бити оно што је био, и то њу можда мучи више него све друге. — Несрећна је та девојка — рече Полањецки — н у толико несрећиија што из свега онога његовога намеравања на пут излази то да он о њој и не мисли. Срећа што је госпођица Јелена њој осигурала опстанак. — Ја ћу чекати годину дана, а после године дана потражићу је опет. Јесте ли видели како је њој лепо с оном кратком косом. Треба све онако да иде. Годину дана ћу чекати и ћу-. тати, али ћу после сматратн да су ми руке слободне. Можда ће се и у њеним околностима што изменити за ту годину дана; можда ће онај тамо прићи к себи... Све је то врло, врло чудновато! Да ли ви не мислите да ја не чиним све што могу да од њега искрешем коју искру паде за њу. Вала до сада још нико није чинио више против својих интереса него ја. Тако се исто труди и г-ђа Бигјелова. Али тешко! Нико нема права да му каже отворено узми је, кад је он не волп. Али што је још чудније; он ни о оној другој не мисли. Пстина је да једна госпођица Ратковска више вреди пего туце онаквих лутака али је овде друго. Мени је стало до тога да она не мисли да ја вучем за собом Завиловскога. Ннсам га одбно, јер нисам могао, а ви ако буде разговора о том путовању,- помените јој да ја зацело нисам наговарао Завиловскога да путује, и да бнх