Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКНХ 365 како га није могао наћи само је отежавао п онако тежак положај. Најзад се поче праштатн с њима тако изненадно и нагло као човек, којему је позлило. Но у последњем тренутку опет нагло промени намеру. Од тих комедија било му је несносно, доста их је имао. Паде му на памет да не мора нншта крити, и да је кукавички избегавати свако спомињање о несрећи, која га је снашла. По лицу му се познао бол, али он застаде и стаде говорити испрекиданим гласом, задихавајући се сваког часа: — Господо моја! Извините што ћу вас још мало задржати... Али ви знате да сам се раставио са женом... Не видим разлога са којега не би ваљало о том да речем што, а нарочито с људима тако честнтим и блиским, као што сте ви... Кажем вам господо, да је то било... и да сам ја ово себи пожелео... а жени ништа. Алн му глас стаде у грлу и даље ппје могао говорити. Нидело се да је хтео пренети кривицу на се, али убрзо осети сву лаж те се сасвим изгуби и оде у највећем јаду заједно са грожђем и својом несрећом, којој није било краја. Под упечатком те несреће иђаху неко време Полањецки и Швирски заједно п ћутаху. — Ово је да човеку срце пукне — рече Пољањецки. Сликар пак одговори: — Таквом да човек само пожелн што пре да умре. — Али он заиста није заслужио такву судбину. — Он? — рече Штирски. Кажем вам колико год сам га пута видео увек сам га видео да љуби руке својој жени. Он је то тако увек чинио, да га не могу ни замислити друкчије. После мало дОдаде: — II што ме још више зачуђава то је: да несрећа кида међусобне везе у људи, ако не баш као и смрт, а опо их веома лабави. Ви се од скора знате, али ја, на пример, ја сам бно с њим врло интиман, а сад ми изгледа, као ија њему, стран пекако. И што је још тужније, нема томе помоћи! — II тужно и чудно. Али Шлирски наједаред застаде и повика: — Знате шта? Та госпођа Основска врат нека сломије. Г-ца Јелена говорила је да о човеку не треба рећи пи црно ни бело догод живи, али она ипак нека сломије врат. Полањецки одговори: