Delo

368 Д Е Л 0 пажљиво васиитавали, али су је научили да она има да служи Богу, а не да се служи Богом. Али како Полањецки није могао да дозна зашто је она онаква каква је, све јој се више дивио, поштовао је и волео. Што се тиче ње, она је све посматрала без претеривања; није сама себе анализовала толико, али је разумела лепо, да није увек бпло тако као што је сад, да је прошла кроз нека искушења, да је у часу ових искушења поступала како треба, да је поднела трпљиво, и да је Бог за то наградио. Осећај тога испуњавао је задовољством. Здравље јој се потпуно повратило. Осетила је да је врло лепа н да је он јако воли. Овај исти господин „Стах“, којега се раније мало плашила садје често пригињао своју главу њеним коленима готово покајнички, аонаје радосно прп том мислима: овај чова није баш тако покорна глава, а што сад ово овако чини зацело је због тога што ме силно воли. II као да су јој крила нарасла. Свакпм даном она му је била све захвалнија и. плаћала му за ту љубав целим срцем својим. Млади „Арија“ испуњавао је такође своју улогу пламичка у дому. Био је забава целому дому, професор Васковски сасвим је био занесен за њим, сасвим озбнљно је тврдио да је његово детиње гукање „вањски језик“, који учевни људи треба да фонографишу и т. д. Тако су пролазили зимњи месеци у дому Полањецкога. Фебруара Полањецки поче одлазити по неким пословима, а кад год би се вратио имао је дуге конференције с Бигјелом. Али после петнаестога фебруара седео је непрестано, нигде није излазио, само до канцеларије и овда и онда с Марином и дететом на кратко време колима, Ову једноликост жнвота а још више једноликост погоде и среће прекидале су само вести, које је из града доносила понајвише г-ђа Бигјелова. На тај начин је дознала: да је госпођица Ратковска од прихода што јој је преписала г-ца Јелена Завиловска подигла дечије забавиште, а после да је Основски одиста отишао у Египат, али не сам, него са својом „Анетком“, с којом се опет саставио, кад му се здравље повратило. Господин Креловски, некадањи секундант Машков, виђао их у Трсту и иронично приповедао је Полањецкому: „да се удесила као понпзна покајница“. Али је Полањецки знао из искуства како се човек у несрећп скруши и колико покајање може да буде искрено и одговори му сасвим озбиљно;