Delo

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 369 кад је госпођу Основску муж примио ниједан честит човек нема права да буде суровији нрема њој од њега. Али је доцније дошла вест из Италије још чуднија и тако нечувена, да је постала предметом разговора не само између Бигјелових и Полањецких, него из целога града, на име; да је сликар Швирски испросио госпођицу Кастели и да ће свадба бити о Ускрсу. Марину је то толико потресло, да је наговорила мужа да пнше Швирскому и пита: је ли то истина. Одговор дође после десет дана, и кад Полањецки уђе у собу женину држећи руком за крај од коверта и рече: „писмо пз Рима!“ озбиљна госпођа Полањецка потрча са зацрвенелим ушнма од радозналостн. Они ставише главу уз главу и прочиташе ово: „Је ли то истина? — Не, драги мојн прпјатељи, није истнна. Али да бисте могли разумети зашто то није могло бити, и зашто нигда неће бити, морам вам говорити о Завиловском. Дошао је овде пре три дана. Раније сам га наговорио да обиђе Сијену, Парму, а нарочито Равену. Сад га спремам за Атину и сутра полазак преко Бриндизи. Али је седео одјутра до вечера ија видим да има нешто код њега. Хотећн да наведем говор на оно што њега највећма ннтересује синоћ га запитам да ли нема у пазуху бар пола туцета равенских сонета. II, знате шта је бпло? У први мах побледе и одговори да још нема, али да ће ускоро почети да пише, а после нагло баци шешир на земљу и поче јецати као мало дете. Дотле ннкад нисам видео тако нешто. Он се јадао да нема више талента, да у њему ничега више нема и да би по сто пута више волео да га госпођица Јелена није спасла. Ево шта се у њему догађа онда кад свет говори да не пише зато што има новаца. И тако ће то и остати. Убили су овога јадннка, душу му убили, угасили онај огањ са којега се ширила топлина и светлост људима. II то им, знајте, не бих могао заборавити. Бог био са госпођицом Кастели! Није било лепо очупати тако перје па од њега направити хладилицу, па је после бацити кроз прозор. Да; то им не бих никад опростио. Њој сад остаје једино да потражи кнеза Крапулеског; нико је други не би хтео. Има на свету и слепаца. Али ја нисам ни кнез Крапулеско ни слепац код очију. Човек може да опрости само оно што се њему самоме скриви, али не и кад се другоме учини, иначе пишта лакше не би било него то. То је све што вам о том могу рећи, а друго и сами знате. Чекаћу још годину дана, па онда поновити своју понуду г-ци Ратковској.