Delo

372 Д Е Л 0 мишљао: да би за твоје здрдвље и за детиње било најзгодније да изађемо куда на село. Марина га упита: — Зар ниси најмпо Бучинек? — Бучинек је продан — одговори ГТолањецки. Он је узе за обе руке загледа се милосно у њене очи и поче: — Слушај мила моја, имам нешто да ти кажем; али ми обећај да те то неће много узбудити. — Добро. Па шта је Сташо? — Видиш, дерле моје, Машко је утекао ван земље, јер је имао више дуга него имања: повериоци јурнули на све што он има да би се колико толико наплатили. Дошло се до лицитације. Магјеровка је била парцелисана и пропала, али Кремјељ, Скоки и Сухоцин могли се ухватити, и — немој се узбуђивати срце моје — ја сам то купио за твој рачун. Марина је гледала неко време стежући очи, као да ушима не верује. Али не! И он сам је био тако узбуђен да се није могао шалити. Линуше јој сузе на очи и она му обисну око врата. — Сташо мој!! 7/ том тренутку није могла изговорити још коју реч али и у ове две било је и захвалности и љубави и дивљења н вредности овог човека, који је постигао да све докаже. Разумео је то Полањецкп и осећајући тако огромну срећу какву никад дотле није осећао поче говорити, држећи је непрестано на прсима: — Ја сам знао да ће ти то бити мило, а Бог ми је сведок, да нн за мене нема нншта милије од оног што је теби мило. Памтио сам да ти је било жао Кремјеља, и да сам те оннм увредио, а, кад сам могао то поправити, цонравио сам.... Али то није ништа! Да сам ти купио десет таквих Кремјеља, још ти не бих исплатио за добро које си ти мени учинила и јоште не бих био достојан тебе. Он је говорио искрено, али Марина диже главу с његовог рамена па ноднесе њему очи влажне и светле и рече: — Нисам ја тебе достојна, Сташо, те се нисам ни надала да ћу бити тако срећна! Почеше се препирати о том ко више вреди, али је у том препирању било доста прекида ћутањем, јер је Марина почешће иодносила своја овећа уста и он их љубио, час уста час очи, задуго још долазило јој је час да плаче, час да се смеје, плакати од радости јер јој је срећа збиља била толика, колико се