Delo

ЈЕОЕН .1ЕДНК ЖЕНЕ — Дванаест хпљада динара! узвикну свештенпк, па то је скоро богатство за каквог раденог младића. — Ох! помислите да је он кнежевски био васпнтаван, да је држао да му је судбипа одредила сто хиљада динара сталног дохотка. Њега нису учили никаквом занату... То је један уметник... Он комионује, пише стихове... Најзад, разочарап, он је озбиљно оболео. То је било запелење мождане оине... Опорављање је било дуго. Не водивши о томе рачуна ја сам се, у том тренутку, везала за њега. Кад му је било боље, почели смо да излазимо заједно, да проводимо по цело после нодне заједно... Сад је... сасвим добро... сасвим добро... Само је мало нервозан и раздражљив; али ми смо се навикли и пе остављамо се никако. Она престаде. Мисли су њене блудиле око усномена на шетње у двоје, Морисје, на постављеној клупи од купеа, седео до ње, а купе је лагано ишао кроз стазе Болоњске шуме коју је јесен обескрунила или су предвајали по булеварима упослену и веселу гомилу. Истинском бригом помућени глас свештенпка Игеа прекину је: — II онда сте, јадно моје дете, подлегли? Госпођа Сиржер подиже к њему своје безазлене очи које су од изненађења чисто веће постале. — Подлегли, оче мој? — Ви сте се... предали... том младом човеку? Она одговори: „Ох! не!“ са тако јаким узбуђењем, и пруживши руке напред као да се брани тако инстинктивно, да и свештеник одмах помисли: „Она говори истипу“. Исповедници, уосталом, ретко сумњају у искреност каквог покајника; знају они да грешник, кад је на само и кад је сигуран да ће тајна бпти сачувана, радо даје одушке своме греху. Свештеник ухвати и стеже за руке госпођу Сиржер. — Ах! дете моје, ја сам задовољан с овим што сте ми сад рекли. Па ипак кад нисте подлегли, кад чак то ннје било ни у покушају, што држим да иојмпм, нашто тих суза... нашто?... Она је, пошто се је сад мало разведрила, мерила своје ре.чи да би боље изразила своје мисли. — Боже мој, оче, ... истина је да то пије било ни покушавано. Изгледа ми, знате, немогуће да пкада на тај начин подлегнем, немогуће... (потражн поређење) пемогуће толико као и узети код какве моје пријатељнце новчаницу заборављену