Delo

400 Д Е Л 0 на столу... као и мучити кога... сасвим немогуће. Али у савести својој оно што осећам према Морису изгледа ми рђаво, узнемирава ме и нагриза ме. Ох! рећи нешто не бих умела и с тога се баш и обраћам вама... Потом што не могу да увидим своју дужност ... патим. — Ви волите тог младића? рече свештеник. — Да ли је то волети... ја нисам доста способна да размрсим оно што се дешава у мени... Понекад кажем себи: „Баш сам луда што се мучим! ја волим Мориса као што бих волела сина да сам имала срећу да га имам“ (а ја бих могла да имам једнога скоро његових година). — Понекад ми пак изгледа да у мојој наклоности према њему има нечег... недопуштеног; нечег слично ономе што сам у сновима, као млада девојка, осећала према свом будућем мужу... А и Морис ме нарочнто узнемирује. Он није паметан; тражи од мене по нешто што не треба да му допустим. — Шта тражи? упита свештеник. — Па, рече госпођа Сиржер пригнувши своје лице с кога је испаравала ружичаста пара... он хоће, наприиер, дајемоја рука увек у његовој, или његова глава на мојим прсима, па чак хоће... Она оклеваше; а свештеник је поможе: — Да вас пољуби? Она потврди главом. — Само у уста? — Не... Дојуче бар... Јуче је први пут... Птоје, држим, пробудило моју бојазан. Он не наваљиваше. Неколико су тренутака ћутали. — А ови вас... додири раздражују... физички? — Да. II опет завлада ћутање у прегрејаној соби. Свештеник Иге отре зној и остави мараму на сто. С прикованим очима на под, Госпођа је Сиржер очекивала. — Драга моја кћери, рече он после кратког размишљања, ваша је душа чиста, и она вас је и навела да ме нађете баш кад треба... Уверен сам да су ваше намере у нежности коју указујете овоме младићу чпсте; али, зар не, његове нису ни мало исправне?... и онда, или ћете ви издржати једну од оних све впше и више тешких борби, једну од оних у којима часна жена свагда оставља по мало од своје чпстоте... или ћете подлећн..-