Delo

402 Д Е Л 0 заборавља, али који се у ноћној тишини и мраку огорчи толико да разбија сан... Отуда, и покрај свих светских расуђнвања, има нечег рђавог у љубави, чим је она само себи циљ. Човечанство нагађа то нејасно и не објашњава га себи никако. Само црква решава то питање тврдећи: „Зло је то, јер је то забрањено...“ А филозофи као Паскал, пошто направе по неколико духовитих досетака, сложе се с мишљењем Црквиним. Ето пада, драга моја кћери, који вам не желим. » Госпођа Сиржер прошапута: — Да... али шта да радим? кажите ми шта треба да радим, оче мој, и ја ћу то урадити... Она је била искрена. Свештеникове су је речи о могућем паду, о губитку у тој љубави, заплашиле као да су јој обратиле пажњу на какву, пред њом, отворену провалију пуну блата. — Треба удаљитп тог младића! Она побледе; узбуђење је њено било тако јако да су јој се усне згрчиле и нису могле ни речи помолити. , — Ви видите добро, да га већ волите! рече тужно свештеник. Она, не усудивши се да погледа у свештеника, промуца: — Немогуће је удаљити га, оче! не зависи то од мене. Никаква уплива немам на њега. А после, ако он на то и пристане, како ћу ја то образложити своме мужу и г. Ескијеу који хоће да га задрже у кући? — Не треба да се обратите на вашег мужа и на г. Ескијеа... Самом њему треба... Заповедићете му... замолићете га да отпутује. — А ако он неће? — Ако му ви на извесан начин говорите, хтеће... Представите му, без каћиперства, да сте се искрено решили да му никада нећете подлећи... да ће му од сада у свако време његово приближавање само наносити патњи, и да у интересу његовог мира и у интересу вашег угледа, ви од њега захтевате... — Јадно дете! прекиде га она гласом помућеним сузама. Шта ће од њега бити кад бих ја то од њега захтевала?... — Да ли бн радије хтели да му будете љубазница? рече свештеник. Реч је ошину. Она устаде.