Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНК ЖКНЕ 404 — Рећи ћу му то! Очп јој бурно поиустише до сад задржаним сузама: крунне је сузе залише и јако зајеца. Опет јој се Иге приближи и за овај велики бол нађе само ове речи: — Кћери моја! драга кћери моја! Кад је изгледало да се је мало утншала, уппта је: — Да би се окрепили, хоћете лп, да вас разрешим грехова? Она сузно одговори „да“; поводећи се, клече на молитвеник који је био близу алкова. Опат пође к њој и седе покрај ње. — Да ли је потребно да се нсповедим? рече она. — Не... Ви немате шта озбиљније да пребаците себи, зар не, изузев оних ситних обичннх небрежљивости, а њих сте ми рекли? — Не, оче... — Добро, кћери моја, покајте се за ваше грехе, п ја ћу вас нх разрешити... Почеше, заједно, да пзговарају латинске речи, он једнолнким свештеничким гласом а она заливајућн сузама своје речи, са таквнм теретом на срцу да јој се чинило е пикад неће моћи устати... Па ипак се, разрешена грехова, дпже. Извесно време застаде да обрише сузе пред смерном сликом која је била над молнтвеником. Свештеник се, да би јој оставио време да се доведе у ред удаљи и, севши за писаћи сто, правио се као да пише. Кад она удеси свој огртач и намаче вео, пође к њему п, врло брзо, рече: — До виђења... — До скорог, — драга госпођо. Моја поштовања свнма вашим на дому... Стегоше један другоме руку. Док је свештеник, оставшн у сво.јој млако загрејаној соби и у наточ вољи престао да пише и почео да размишља, извесност му нека о блиској пропастн ове жене паде на ум, извесност потврђена честимј нскуством таквнх кушања. Па опда, нашто ови разговори, ове сузе, ова гнусна а озакоњена комедија покајања и чврсто донесеннх одлука ? 26*