Delo

КЊПГА 43. СВЕСКА 2. Д Е /1 О Ma.i, 1907. год. РЕЗИГНАЦИЈА Опет је поноћ суморна, Опет је поноћ будном ми промакла II меким крилом, тугом срце такла; Опет је душа уморна, А груди Терет се није спшао. Шта мари? Поноћ је прошла. — Зора руди... Треба нам лећи, снови моји стари. Често смо пута устали, Често смо пута дуге ноћи бдилн II пркосили невидљивој сили. Данас смо тужно сустали; Па нека. Ко ће још nen’o срца сад да жари? Најбољи одмор још нас чека. Треба нам лећи, снови моји стари. Сви ћемо проћи овако, Сви ћемо брзо пребродити вале Лудог живота, иепојамно мале, А тешке за нас тако. II тада Доћи ће добре судбе вечни дари: Спокојство, мир, без бола, јада. Треба нам лећи, снови моји стари. Сима Пандурови* Дело, књ. 43. 10