Delo

32 Д Е Л' 0 проговорих, јер пред њеним вратпма сачекаше ме Нурп-беј и мој муж. Растасмо се: хануме одоше кући, ја с људима одох у Перу, мислећи на лепу хануму, и жалећп је. Чнни ми се да нећу дочекати недељу, а недеља је — сутра До впђења, драга мо.ја. Царпград, Стамбол. октобра 190b. II дошла је недеља, драга моја: хоћу у Стамбол, ханумама, у недељу кад треба да ндем у цркву, да се помолпм Богу, и да му захвалим на богатом дару,- којим је обдарио мога мужа и мене, на дару, без кога се не бисмо могли шетатп по овоме пространом граду и чудити се особинама његовнм, на дару што се зове здравље... Ми смо Перу оставпли данас рано, н прошли смо тунел с нестриљењем, нрогурали се кроз светину што ври Галатом, дошлн смо на мост Валиде-Султан, застали смо, чулп смо звоеа... Не, ја нисам увек овако побожна. Мене обузима овако осећање само о највећим хрншћанским празницима, о Божићу и Ускрсу. Јутрос сам била најбоља, највећа хришћанка... „Дан, дан! Дан, дан!“.... Како ми је бпло тешко! Некаква мп чудна тегоба пала на срце, неисказана ми туга обавила душу: заплакала бих... А кад умукоше звона, менп. би лакше,.. лакну ми. Тегоба н туга дошле су с неиспуњене дужности. Место да идем у цркву, ја идем у турсжу кућу; као кад бпх на задушнице у парк место на гробље... Али туга је уступала место радости. Учини ми се да се сад сваки радује: што је дан леи, што сунце сија лепо, што... Не, ја не знам зашто се радује... Стојимо на мосту и гледамо живот царпградски на улици. Многе лађе мале плове од јутра до вечери Мраморним Морем, Златним Рогом и Босфором; дотичу се, на Босфору, анадолске стране, и румелијске: једне иутнике прнмају, друге остављају. Мале лађнце, хитре, пуне путника. Не, то нису путннцн; то су становницн Царнграда, који походе китњаста села, чаробан оквир чаробног Босфора, Скутари, Бешпкгаш, Бебек, Бејлербејшлп, који из тпх села долазе у Галату, у-Стамбол..,