Delo

428 Д Е Л 0 Кнез Симо кори ове јадне мајке што не смеју у цркву, но се пред њом моле Богу. Не сме ни Анока, ни Вујана, ни Бојана; не смеју, јер су тешко Богу згрешиле. Оне су саме своме нороду, својом руком ископале око или скрхале руку. Оном истом руком, која им је чеда миловала и неговала, хранила и бранила, повела и подржала. Зашто? пнтате се ви у чуду. Зато, што је то прва половина шеснаестог века; зато шта је ово тужно херцеговачко робље под Турцима, и што he кроз који час доћи јаничарске тајабаше, да утерују данак у крви. Воли материно срце ових избезумљепих жена да имају крај себе кљастог и богаљастог сина, но да их Турци одведу у јаничаре. Воле оне да им матерннска рука ишчуна око, но туђа вера душу. Воле да поломе кошчице, поникле из њиних костију, само да им спн остане крај њнх, да га виде и да га чују. Да и тако онакажен буде њен, крај ње, да је пази и храни кад је попане седина и повије јој се грбача. Пред оваквим пзразом материнске љубавн човек се и нехотице мора зауставити и тражити оправдања овој необичној суровости. Све је материпско срце радило, све је дало п продало, до части и живота. само зарад материнске љубави. Пођите од кога хоћете благога излива, малене жртве стида, на прилику. Ја се примера ради, сећам једне лене, српске народне песме из призренске околине. Болна лежи млада девојка, дилбер Тута Јоргушева. Скрхана је, зловољна, ништа је не весели, ништа не подиже. А више главе јој седп тужна, забринута мати. Дала би она и срце и душу своју, само да разведри н расположи љубимицу своју. Тражи материно срце, тражи нешто снажпо п неодољиво, да окрепи и усправи клонулу и утајану душу малаксале болеснице. — Устај, Туто; устани злато. Ето сад ће проћн Ванче Мицкнн и рећи ће ти: добро јутро, дилбер Туто!.. А ви већ знате ко је тај Ванче Мицкин, п како су за Туту сугестивни, и моћ његова страснога ока и онај топли поздрав из младих, мушких груди: добро јутро, дилбер Туто! Пођите, ето, од овога нежног лиризма народне песме, од ове толико дирљиЕе материнске љубави. Пратите је, даље, преко оних безброј простпх и сложених појава; кроз дуги, недогледни и бескрајни нут, од нагога, примитивнога пнстикта, па све до