Delo

X Р 0 Н II К А 429 утанчаног, прерађеног и сложеног љутог пароксизма најблагородније материнске душе. А на томе, болом растрзаноме и сузама натопљеноме, чудноватоме путу, ви ћете се, и преко срца, и преко воље, ужаснути и са нештедним сузама, приковати за сурови, дивљи, очајни изннмак материнске љубави у историскоме фрагменту г. Нушића. Али, мора се одмах додатн, све је то, на жалост, истина, нага, сушта истина п никако производ само снажне и обилате маште пишчеве. Сад нам се нема куд; да стегнемо срце и да идемо даље. Из цркве тупо одјекује причесна песма „Тјело Христово“. То седи отац Серафим даје, можда, последњи причест несрећним Срнчићима, који су здрави и стасали са јаначаре. За мало, па ће приспети и тајабаше. Чује се звекет пусата и такума: пристиже Ибиш-ага, јаничар. Дошао је да при преми и да види јесу ли сабрана деца. Али, шта се то дешава са младим јаничаром. На иричесну песму и на мукло ударање бнла, као да се буди у сећању његову нешто давно утајано. Сећа се и цркве, и потока иза ње, и стењака, и воденичишта под њим, и онога поља, што се с пролећа кити вриском и кадуљом, а преко лета чисто гуши смиљем. Сећа се и стећака, и села, и под оном литицом, Ристовића куће и, на послетку, сећа се и нмена Рнстовића. „— А кога данас има из те куће?“ Данас? Сви су: или помрли, или изгинулп, или се раселили. Остала је само једна удовица са нејаким детићем. Док се тако Ибиш-ага подсећа, утонуо у мисли, топот и звекет с поља све ближе и ближе. А по наредби његовој све ie већ спремно. Момци су отишлп у сусрет јаничарима, прострто је сиџаде, а на бињеташу стоји ибрик с водом и махрама преко њега. Народ излази из цркве. Сем мало људи, све су друго мајке с децом; која с једним, која с два. Излази и отац Серафим, ради већег ефекта, нзговори младим Српчићима и своју хришћанску реч. У томе ти ето и Даут-аге и осталих тајабаша, — црна пописна комисија! * Даут-ага се умије, убрише руке, посади на сиџаде и наслони на принесено седло. Уз колено му је Санџак-бег, па за