Delo

26 Д Е Л 0 међу Агарјане и зарати ua брата и оца, али у боју буде рањен и, чудним случајем, наиђе на њега вереница, која, пошто га узалуд наговараше да се покаје и преда оцу на милост, пошто га прокуне, отиде п удави се у реци.... Та наснова мог’лове трагедије у целини била је позната нашироко, јер су је левкадске новине донеле. Ја сам имао прилике да дознам и потанкости снева, па и читаве одломке, који кружаху по Јампни. Предмет је згодно изабран, јер та фабула о издајнику Шкају позната је целом народу мавритском. То је прва добра страна. Друга је, што је језнк народни и што је поприште догађаја такође добро познато простом свету. Стпхови су на махове лаки и глатки, на махове доста крути и натегнути; слике, упоређења, пословице, кад су из народа пресађене, или у левкадском духу смишљене добре су, а кад су позајмице нз француске књижевности, бпвају чудне п нескладне. — Ти први утисци, добивени на дохват по Јамини, не изменише се знатно саушајући Шуња. У целом скупу ја сам најпажљивије слушао Шуња и његов мавритски акценат, којим и треба читатн те стихове. Драмат иочињаше разговором између момка, кнежевпћа Шкаја н момка другога пекога војводе. Они, чпстећи седла и узде, прпчају о својим господарима, а из тих разговора провирује да момак Шкајов почнње сумњати о испранвности свога господара. Могл се врати. Сви ноустајасмо, али нам он даде знак руком, да поседамо, а он остаде и окрете леђа ватри. Његов рођак и приоп Жолиби рече му француски: „Монсењер, стари Иујо жели да иде на починак“. — „Па нека иде, вапстину“, одговорн могл II нружн руку. Пујо, погурен и превијених ногу, прпступи, пољуби руку, додирну је челом, па се одмаче, идући натрашке те се спотаче о Пај-Лију, нробудн га и умало не надоше обојнца. Мог’л рече: — Пдраво свануо, змијо Алијо! (у шали га увек зваше ,,Алијом“). Пај устајућп с натегом, најозбиљнпје прнхвати: — И с тобом заједно, господару! Па се освести, малко иостиђен ногледа око себе, па, седајући, гурну друга до себе, ојвоја Натана, који се прену. Мог’л внкну Натану: