Delo

ПЛАВОЈКА 227 Да одем? Да побегпем из ове куће? Куда? Шта да радим? Разумеш ли? Моја тетка нмала је новаца и васпитала ме је у једном девојачком заводу. Наравно да су намере биле добре. Требало је да ја будем сестричина госпође Орланди, госпође Орланди милионарке; њена штићеница, њена наследница, може бити! Али ствар је у томе што ја, са свим својим васпитањем, нисам ништа и не знам да радим ништа. Да су ме у трпнаестој години, кад мн је умро отац, дали у сиротињски дом, тамо горе на Порти Мађенте, сад бих била шваља, кројачица, телеграфпсткиња, служавка или што друго! II била бих, свакако, мање несрећна но што сам. Овако, шта да радим? Куда могу да идем? Од кога да тражим помоћи, савета, гостопримства? Ох! Бијанка, реци ми, реци ми ти једну добру реч, једну паметну реч, која би ме охрабрила, која би расветлила овај мрак што ме окружава. Видиш: у почетку овог дугачког писма рекох ти, да ћу се енергично одлучиги, управо одлучила сам се. Хтела сам да побегнем. Да одем некуда, не знам куда. Да будем собарица, у некој кући: друго ништа не бих умела да радим... осем да изиђем на улицу и да се понудим првом човеку који наиђе.... Али немам одважности, и чини мп се да немам право. Немам право да располажем слободно сама собом..., својнм телом, да бих се изразила јасније. Не могу ти објаснити шта и како осећам, али ти и опет велим: чинп ми се да немам право: то јест да пе могу, не могу — разумеш ли? — да дам себи самој то право. Да ме неко воли илп да пекога волим, ах! онда је друга ствар, не бих ти чак ни ппсала, и овога часа бацила бпх се у наручје човека којега волим, не тражећи ништа не надајући се ничему, имајући ту једину утеху и то једино задовољство што сам пре свега извучена одавде, а по том бих, сутра, ударнла којим му драго путем. Бијанка: рађа се сунце. Провела сам ноћ пишућп ти, отварајући ти душу и срце. II чини ми се да ми је то већ нека утеха. Ох! кад бих живела тисућу година и доживела најчудније догађаје, никад не бих заборавила ову ноћ од 12 јула 1885! Не знам чак ни да ли чиним добро, да ли имам право да ти пошаљем све ове листиће пуне речи и суза, пуне туге и искрености. Нећу да их прочитам, да не бих, може бити, поруме15 *