Delo

228 Д Е Л 0 нела због онога што сам написала. И сама ја излазим да однесем моје писмо на пошту. Зора је: улица је пуста. Пут ме води крај реке. Ето једне идеје! Здраво, Бијанка моја. Аделина. Субота ујутру, 13 јула 1885. Рада сам, Бијанка моја, да ово неколико редака стигну заједно с оним дугим писмом што сам ти га јутрос у зору послала, да бих те умирила. — Чини ми се да сам на крају тога писма пзразила и мисао у самоубиству. Дакле знај, да то нећу учинити, да сам жива; та мисао није трајала дуго. Свеж јутарњи ваздух освежио ми је и разум. Очекујем твој одговор. Уверена сам да ће ми добро учинити. Сад сам мртва уморна, сломљена, малаксала. Очекујем добро писмо. ЈБубим те. Твоја Аделина. 17. јула 1885. Право велиш, Бијанка. Немам право да располажем собом и својим животом. И немам право да скандалом враћам тетки оно што је она за мене учинила. Да ли је чинила добро или рђаво не знам, али, зацело, чинила је у добрим намерама. Имаш право: ја не треба да знам ништа. Ја не треба да знам како живим: то јест шта једем, где станујем, шта облачим. У кући сам своје тетке. Ако је она у вољи свету, који хоће сваком да кроји капу, бићу му у вољи и ја. Пмаш право. Шта ћеш? Мора се живети! Кунем ти се да сам ономад, кад сам ти оно писала, била искрена. У свему ономе нпје било ни излива хладноће ни вештачког усхићења. Уосталом ти си о том уверена, јер си ми писала да си у свему ипак видела мене и знала да ћу па крају крајева доћи к себи. Цела истина: и без твојих савета, п без твојих милих речи, дошла бих ја до тога закључка. Али ти сн то ускорила, и хвала ти. Међутим кунем ти се да сам била искрена. Шта ми је бпло да се љутим? Шта ми је било да вређам? Не знам. II тако се иде нанред, Бијанка моја. II ова криза је свакако била добра за нешто. Сад видим пред собом свој пут, који је нрав. Не знам куда води. Али видим га. Кад наступи тре-