Delo

ПЛАВОЈКА 229 нутак, одлучно ћу се кренути. II према сапутпику кога будем имала знаћу шта да радим, знаћу да ли да ударим десно или лево, знаћу да ли да јурим или да идем полако. Али буди уверена: било како му драго, нећу пасти у јендек. Иде се напред. Не знам да ли опако како би се хтело, не знам да ли онако како би требало, али се иде напред онако како се може, како хоће догађаји, како заповеда судбина. Твој пут је много лакши но мој. Из твојих речи видим да си добро Ирипремна и ти, и да би знала нрећи тешке препреке ако би те среле. Али те не сретају. Ја ти честитам. Бољеједа их нема, мање се човек троши. Али се стари, чујеш ли? Каква разлика између оних писама у заводу и ових?... Крајем идуће недеље крећемо се на пут. Ствар је одлучена синоћ између тетке и Орландија. Идемо у Вал д' Аоста. Не знам да ли ћемо лутати као лане, или ћемо се настанити у неком пределу. Ја и тетка отићп ћемо напред и задржаћемо се у Шамберију, где ће доћи Орланди и наставити пут с нама заједно. Јер бојати се да одавде до Шамберија не наиђемо на некога ко нас познаје. Не уживам у томе, зацело. Али шта ћеш? Мора се. Писаћу ти непрестано. Прими мпого пољубаца од своје Аделине. 3. фебруара 1886. Удајеш се? Бијанка, удајеш се?!... Бијанка прекиде за часак читање писма и тужно се удуби у мисли. Ето једне од њених лажи, која није била највећа, али којају је, може бити, стала највише: јер саопштавајући тулажну новост, наморана потребом да после саопштн трудноћу и материнство — осетила је (тога се сад сећала) да је све нропало. Требало је да се направи као да има мужа. Какво исмевање! Поново узе читати. Удајеш се?! Бијанка, удајеш се?! Не бој се, не бој: нећу те мучити љубомором. Прошло је оно време кад смо се једна другој заклињале на вечну верност!