Delo
240 Д Е Л 0 година; није богат, али има добар положај и славну будућност. И тај младић је господин Џемс Буртон, технички директор међународног друштва парних трамваја са седиштем у Милану. Мој вереник. Велим ти и по трећи пут: мој ве-ре-ник. Јер ми се ти чиниш (ја то видим одавде) као да не верујеш. Ти си мислила — као и ја, уосталом — да нико не би узео госпођицу Аделу Оливијери, лепу опасну девојку, која нема ни оца ни мајке, која нема ни паре мираза, па чак ни опреме, јер кад би јој је тетка нонудила (барем то!) не би је могла примити... да не би морала захваљивати Тоту. И кад Бијанка Карадели, њена пријатељица из детињства, њена посестрима, њена повереница и... њена прва љубав, дозна да је Аделина верена, помислиће да је узима неки туњави чиновчкћ од хиљаду и две хиљаде динара, који хоће да се окући... да штеди; или какав стари пензионар коме је, пошто хоће да се повуче од света и његових уживања, потребна служавка која би му кувала ручак, или, у најбољем случају, дама која би му правила друштво и лечила га од костобоље! Пукни, дакле, и цркни од зависти! Ја полазим за једног лепог младића који има четири хиљаде лира плате годишње, осем непредвиђених зарада; који ће бити једнога дана богат; који је човек од науке, од рада, пун поштења и... оличена отменост! А зашто господин Џемс Буртон узима госпођицу Аделу Оливијери? Зато што се заљубио. То су ствари које се дешавају ретко, али које се ипак, понекад, дешавају. А да ли је госпођица Адела Оливијери заљубљена у господина Џемса Буртона? За сад није; али нада се да ће се заљубити с временом и уз добру вољу. Већ је десет пре подне, а ваља ми пзаћи с тетком. Чини ми се да морамо посвршавати многе нослове. Писмо ћу наставити доцније. Али не. Бојим се да данас нећу моћи да ти пишем ништа више, те ти шаљем ово писмо, које ти просто јавља: „Аделина Оливијери — Џемс Буртон, верени". Доцније, или сутра, нојединости. Прими внше пољубаца од непоколебљиве пријатељице Аделине... Буртон.