Delo

ЈУБНЛЕЈ ГРОфА ЛАВА ТОЛСТОГА 2бЗ се натраг у Русију. Међу осталима он је тада посетио и чувеног романисијера Ауербаха. Његово друго нутоваље по Западу још га је више разочарало п чак није хтео да му носвети бар неколико редова у својим делима, сем ако би рачунали његов једну случајану причу „Ј1уцерн“. Но то пнје још нпшта. Главно је што он нигде ннје истакао културну надмоћпост Запада, нпти је истакао као пример за Русе. Чак своју јасно-пољску школу он је уредио на особити начпн, а не опако какојевидео на Западу. Толстој је био нротив дисциплнне у школи и једина му је метода предавања и васпптања у његовој школи била та, што није потребно имати никакве методе! У предавању све мора бпти индивидуално — и учптељ и ђак н њиховп узајамнп одношајн. У његовој су школи деца седела — где је које хтело, колико је које хтело и како је које хтело! После тог другог путовања по Европи, Лав Николајевич сав се предаде раду па књизи. Једно за другим појављују се његова главна дела „Воћна и миртД „Анна РСаренина“ и т.д. и за тим цео низ књижпца и ситних прнча за народ која се шире целом Русије. „Воћна и мирЂ“ уздижу га до највеће славе, коју је ма ко доживио у Русији. Он се јавља као неки триумфатор. Но та спољашња слава њега незадовољава, у његовој души и глави јавља се процес животних питања. Оп је увек тражио смпсао и суштину живота и сад га још више почињу да муче питања о срећи, смрти, Богу, љубави и вечности, тражећи да баш у њнховом решењу нађе смисао живота. И ако је он раније избегавао друштво сад налази да му је то баш потребно и Толстој одлази у Јасну Пољану, далеко од варошког бурног живота, да у миру и тпшпнп ради п тражи решење „животних питања“. Његова кућа у „Хамовника.ма“ у Москви затвара се и ено је сада празна само са једним старим слугом старога графа који је чува. Толстој се стално пастанио у Јасној Пољани и ту је нзабрао место, где ће му бити гроб. Са нојавом „Крецеировоћ Сонати“, која је изазвала буру у целоме свету, Толстој се јавља у улози м,удраца и философа и своје мисли и посматрања смисла живота“ он развија до највишег апогеја у роману „Воскресенве“. Но оснм тих чисто